Од 2008. године је очевидан недостатак демократског дијалога власти и опозиције и широке друштвене сагласности о најбитнијим државним и националним циљевима. На то указују опозиционе странке од када су у том статусу, као што су то са не мање права истицале данас владајуће странке док су биле у опозицији. У таквим околностима председник Републике је наговестио да ће да покрене широк „унутрашњи дијалог о Косову“ (ваљда: и Метохији!). Како се поставити према овој иницијативи?

Да ли је дијалог неопходан? Јесте. Да ли је требало да буде покренут много раније? Наравно. Да ли је позив на дијалог одраз искрене тежње председника да се нађе решење за очување територијалног интегритета Србије? Рекао бих да није. Да ли наговештава журбу под притиском Вашингтона и ЕУ? Очигледно.  Да ли је приступање дијалогу давање легитимитета  већ донетој одлуци о признавању независности Косова и подела одговорности? Не, ако се таквој одлуци супротставља, јесте – уколико се са њом потпуно или у основи слаже. Најзад, да ли треба учествовати у томе и одазвати се позиву председника на консултације? Апсолутно да!

Зашто да и зашто је против већина опозиционих странака које су се до сада изјасниле, а остале, снебивајући се, ћуте?

По мом мишљењу, дијалог о Косову и Метохији, уколико се води у оквирима Устава Србије, а циљ му је очување територијалног интегритета и обезбеђивање опстанка и сигурности Срба на КиМ, има смисла само уколико се Србија одрекне политике евроинтеграција и определи за политичку неутралност. Зашто? Зато што улазак Србије у Европску унију подразумева признавање независности самопроглашеног Косова. Довољно је да се цитира Преговарачки оквир о приступању Србије ЕУ, прихваћен од стране Србије јануара 2014. године, у којем, између осталог, стоји да се од Србије захтева: „…Континуирано ангажовање… у циљу видљивог и одрживог унапређења односа са Косовом. Овај процес ће обезбедити да обе стране могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом, да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума у намери да ће обе стране бити у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе.“ Дакле, у оквиру политике којој је приоритет улазак у ЕУ расправа може да се води само о виду формалног признања независности Косова и ни о чему више. Зато друштвени дијалог о КиМ, да би то заиста био, да би се створиле претпоставке трагања за решењем питања КиМ, мора најпре да буде расправа о прекиду евроинтеграција и редефинисању односа Србије и ЕУ.

Управо зато – да би се истина истерала на чистац, развејале заблуде о патриотском карактеру власти, али и неких опозиционих странака које за такве слове, да би се учинио можда последњи покушај да се грађани тргну и стану у одбрану државе, да би се, уосталом, персонализовала одговорност за последице даљих политичких одлука и корака, потребно је одазвати се на позив Александра Вучића, чврсто и јасно му изнети свој став и предлог решења. Они који имају став и који имају предлог решења за очување територијалне целовитости Србије тако ће и да учине. У дијалогу ће, наравно, да учествују и они који се слажу са политиком садашње власти којој је стратешки циљ чланство у ЕУ, па су тако већ изнети предлози којима је заједничко признавање независности Косова, било поделом (Дачић), уновчавањем уступка (Љајић) или обезбеђивањем територијалне и персоналне аутономије Србима на КиМ (Варади).

Отуда су у великом проблему еврофилне опозиционе странке које са председником Вучићем деле уверење о неопходности уласка Србије у ЕУ и наставка „бриселског дијалога“, а тиме и признавања независности Косова. Како да оду на разговор са неким коме су на речима оштра опозиција и оголе чињеницу да се са његовом политиком слажу? Зато ће кукавички потражити изговоре у атмосфери нетолеранције, урушавању институција, нефункционисању правне државе, катастрофалним медијским приликама… и другим, сасвим оправданим приговорима власти, али сасвим неважним када је у питању изношење става о очувању државе Србије, о Косову и Метохији.

Са друге стране, неке опозиционе странке које се залажу се за очување територијалне целовитости Србије имају проблем да прихвате позив председника Републике после громогласних изјава да га као председника не признају.

Остаје само нејасно каква ће бити форма наговештеног дијалога, односно да ли ће председник Републике да се определи за такву којом се он унапред у потпуности обесмишљава.

ПОЛИТИКА

Драган Маршићанин је саветник председника Демократске странке Србије