Безмало десет година у овој земљи напоредо теку два процеса који се у свом крајњем исходу међусобно искључују: процес одбране територијалне целовитости Србије и процес њених европских интеграција.
И безмало десет година слушамо неистине како два наведена процеса немају никакве везе један с другим, како је реч о два различита колосека и како се може водити политика „и Косово и Европа”.
На тој лажи су изборе добиле и Демократска странка Бориса Тадића 2008. године и, истини за вољу помало преварантски и не откривајући одмах све карте, Српска напредна странка Томислава Николића и Александра Вучић 2012. године (данас само А.В.).
Реалност је међутим неумољива и њу политичка комуникација не може да промени. Наведени процеси, увезани по принципу спојених судова, текли су неумитно тако што се Србија сваким кораком који ју је приближавао ЕУ истим тим кораком удаљавала од КиМ, односно себе. ССП, визна либерализација, статус кандидата, отварање поглавља били су плаћени реконфигурацијом УНМИК-а, прихватањем ЕУЛЕКСА, променом Резолуције која је упућена Гернералној скупштини УН, отпочињањем техничког дијалога и најзад, потписивањем Бриселског споразума.
Сва је прилика да ће 2018. године, након релативног затишја, на ред доћи нови квалитативан помак у такозваној „нормализацији односа Београда и Приштине” односно српског прихватања сецесије Косова и Метохије. Тај корак, који ЕУ и САД од нас захтевају да направимо треба да поприми облик „правно-обавезујућег споразума Београда и Приштине” после чега би јужна српска покрајина могла неометано да постане чланица Уједињених нација.
Због тога ће 2018. година, врло вероватно, бити година расплета. Не оног дефинитивног, геополитичког који би решио судбину и границе овог балканског простора једном за свагда. Ово ће бити година једног мањег расплета, али не безначајног, оног који се односи на лаж „и Косово и Европа” и на ком профитирају све несретне и непоштене политичке странке и елите које свакако представљају огромну већину на српској политичкој сцени.
Другим речима, тешко ће 2018. године бити могуће говорити „и КиМ и ЕУ” у разним варијацијама као што ће тешко бити могуће немати став пред јединим српским избором од 2008. године и који гласи: или КиМ или ЕУ.
А шта заправо значи тај избор и какве могу бити његове последице. Да кренемо, као што и доликује, од Косова. Ако Србија прихвати да се одрекне КиМ, одрећи ће се свега онога што је српску нацију начинило нацијом: Косовски завет, шест векова слободарске традиције, Горски вијенац, Кајмакчалан… Одрећи ће се себе и исписати из историје.
Ту међутим није крај. За оне којима је једина религија фрижидер и којима је до духовне вертикале стало као до лањског снега, проблем Косова и Метохије такође је проблем. Наиме, одрицање од КиМ, тј. од територијалне целовитости државе, додатно ће дестабилизовати регион, тако што ће се аутоматски отворити питање Велике Албаније, самим тим Македоније, Црне Горе, а повратно Босне и Херцеговине односно Републике Српске (о Рашкој и југу централне Србије нећемо ни говорити).
Другим речима, предајом се губи и ризикује много, што је толико банална констатација да напросто чуди што је сви превиђају.
С друге стране, такозвани европски пут Србије је пут ни у шта. ЕУ се данас, након финансијске, мигрантске и кризе Брегзита, Каталоније…налази у тешком стању и одавно више не представља ни простор економског просперитета (Грчка), нити простор геополитичке стабилности (Шпанија/Каталонија).
Она је данас у фази растакања и питање је у каквом облику ће опстати у блиској будућности. Поред овог разлога постоји и низ других због којих би Србија морала у најмању руку да преиспита свој став према ЕУ: може ли српска привреда да издржи конкуренцију на унутрашњем тржишту ЕУ? можемо ли да извршимо неопходну реиндустријализацију земље ако се одрекнемо економског суверенитета? треба ли Србија да прихвати све европске „вредности” попут права на брак за истополне особе, који истина, не представља формалноправно диктат ЕУ, али који Брисел идеолошки несумњиво подржава…
На ова питања би коначно у 2018. години требало да као народ и као држава почнемо да дајемо одговаре и утолико би то, колико год тешка, могла бити и добра годину за Србију – јер је крајње време да изађемо из ове потпуне идеолошке и политичке конфузије која омогућава даље одржавање на власти људи који тамо не заслужују да буду и даље пљачкање ове земље.
На ово питања нови ДСС има јасне одговоре и нуди истинску алтернативу. Она је јасно артикулисана и даје одговор на политички троугао у коме се Србија данас налази.
Неопходност уређења земља представља први угао наведеног троугла. Наиме, ништа нас не спречава да уређујемо Србију, првенствено кроз промену политичког система која би била започета са изменом изборног законодавства, кроз усвајање озбиљног Закона о пореклу имовине, кроз реиндустријализацију земље, сређивање стања у медијима итд.
Други угао тиче се односа са ЕУ који се морају огледати у тежњи за најбољом могућом сарадње на обострану корист, али не и тежњи ка чланству што мора постати и званична државна политика.
Трећи угао тиче се проблема Косова и Метохије, замрзнутог конфликта који у овом тренутку не смемо одмрзавати. Мора се коначно направити суштинска дистинкција између права државе Србије над КиМ и права Срба на КиМ и једном за свагда заборавити погубна идеја да ће Србима на КиМ бити боље ако Србија као држава ишчезне из своје јужне покрајине.
Без могућности да се у оквиру овог текста предочи озбиљнија разрада „политичког троугла” Демократске странке Србије, мора се истаћи да она постоји. Њу нија лако спровести јер је пут који нуди узак али једини могућ ако желимо да опстанемо као народ и држава.
Српски препород захтева и стрпљење и одлучност. Изнад свега међутим, захтева да као нација повратимо амбицију и почнемо да размишљамо сопственом главом.