У Новом Пазару током протеклог викенда одржан је финални турнир Купа Србије у одбојци, уз заслужен тријумф истоимене домаће екипе.

Добро организовану манифестацију засенио је инцидент, од медија готово нерегистрован- супротно вишегодишњој пракси, није емитована химна Србије.

“Одговорност” за овакву одлуку преузели су Одбојкашки савез Србије и домаћини, уз банално објашњење, да је пре 4 године, приликом организовања истог овог такмичења такође у Новом Пазару, извиждана “Боже правде”, па су сада желели да избегну такву ситуацују.

“Организатори су нам рекли да не би било добро да се излажемо непотребним ризицима”- објаснио је генерални секретар ОСС Иван Кнежевић. Скандалозну одлуку о “суспензији” химне, како пише “Курир”, донео је Зоран Гајић, председник ОСС.

Спортски догађаји протеклих година у Новом Пазару обилују антисрпским садржајима, тако да  ” блокада ” химне није први, а вероватно ни последњи инцидент антидржавног карактера у овом граду. На утакмицама у Новом Пазару махано је заставама Турске, скандирано ” Ово је Турска “, паљене су заставе Србије…

Уз све то, и изруговање химни пре 4 године, Кнежевић, Гајић и екипа из ОСС организацију турнира доделили су Новом Пазару, други пут за 4 године (?), знајући да “намештају ” државу Србију за ново понижење у Новом Пазару. А тамо, да себе не би “излагали непотребним ризицима”, ладно одлучили да суспендују сопствену државу.

Може ли се другачије поступање очекивати од савеза чији је тадашњи  председник Ненад Голијанин, крајем прошле године, био уздржан на гласању о пријему Косова у Светску одбојкашку федерацију, након чега није хтео да поднесе оставку, већ је смењен под великим притиском јавности?

Можда је решење да се из имена овог савеза брише реч “Србије”?

Највећу мудрост  овим повором изрекао је Радослав Милић, директор ОК Нови Пазар, који неемитовање химне  овако објашњава: “Нисмо желели да се политика меша у спорт. Нисмо желели политизацију једног овако лепог спортског догађаја”.

Само комплетан идиот  интонирање химне сопствене државе може прогласити “политизацијом “.

Свако мало па у Србији неко завиче : “Нећемо да се политика меша у спорт”, “Не желимо политизацију културе”, “Против смо уплитања политике у…”.

При томе, борбом против политизације  сматра се противљење било каквом покушају државе или друштва да уведу ред,  да имају контролу или бар увид у оно што се зове друштена надградња, и што увек  и сваком систему, пре свега финансијски, зависи од државе.

Борци за “заштиту” својих “матичних делатности” од зле “политизације” уствари бране своје привилегије, најчешће право на неограничен и неконтролисан приступ јавним финансијама.

Поменути директор новопазарских одбојкаша и његове бројне колеге широм Србије не протествују против ” политизације спорта ” када добијају новац из општинских буџетаили државне касе. Али  би, засигурно, жестоко загаламили ако би неко предложио да се заустави “спортизација буџета”!

Јер, када је лова у питању, јелте, нема ни политизације  ни спортизације.

А химна? Зашто она уопште постоји, коме недостаје? Важно је само да лоптање траје!

Под изговором борбе за заштиту свете лопте од покварене политике и непотребне државе овде пролази и озбиљна антидржавна делатност, попут срамног понашања Олимпијског комитета Србије приликом пријема Косова у Међународни олимпијски комитет.

Лопта је округла, па се све котрља даље. За пропусте нико не одговара, напротив. За очекивати је да врли новопазарски борци против политизације спорта буду награђени организацијом неког новог финала купа, на коме ће “Боже правде” повово бити забрањена или извиждана.

Неемитовање химне Републике  Србије у Новом Пазару је инцидент са искључиво политичком позадином, и нема никакве везе са спортом.

То је последњи у низу антисрпских ексцеса у Новом Пазару, од подизања спомен плоче балисти Аћиф ефендији, фашистичком управнику Новог Пазара, до марша “омладине” бившег муфтије, од позива Сулејмана Угљанина НАТО трупама “да заведу ред у Санџаку”, до његовог  недавног клањања балистима у Приштини и подршке Бакиру Изетбеговићу за тужбу против Србије…

Власт се против ових антисрпских иантидржавних насртаја бори-ћутањем и нечињењем. Тактика је, пракса потврђује, потпуно погрешна. Екстремно настројени Бошњаци и њихове политичке вође изостанак реакције разумеју као слабост државе, па у свакој наредној прилици додатно радикализују своје понашање или захтеве.

Апсурдно, али ова немоћ државе има и добру страну. Озбиљан сараднички потенцијал за антидржавну делтност међу Србима, у Новом Пазару и Београду, постаје видљив.

Можда би Кнежевића, Милића и братију требало мало едуковати, по USA моделу. А то значи: државна химна и застава интонирају се и вијоре у свакој прилици и на сваком месту. На  спортским такмичењима поготову, обавезно и неизоставно.

Па да видимо који ће Амер да организује не финале националног купа, него предшколско такмичење у Вајомингу, без националне химне.

И који ће курвин син да стисне, док свира химна, да звизне!

Краћа верзија текста објављена је у дневном листу “ПОЛИТИКА