Nedavno sam inicirao javnu debatu o tzv.migrantskom pitanju u Srbiji, prikrivenim taktičkim namerama centralnih vlasti i odnosu lokalnih vlasti prema tom pitanju. Većina građana ćutke prati dešavanja, a po oprobanoj režimskoj praksi već se poznati pojedinci ističu u relativizaciji ozbiljnosti tog pitanja.

Da su neavno ispoljenje slutnje opravdane nažalost potvrdio je u jutarnjem programu državni sekretar u Vulinovom ministarstvu! Naime, on je bez ustezanja potvrdio da je Srbija preuzela određene obaveze zbrinjavanja potreba migranata. Ova faza pored dosadašnjih vidova društvene brige o ovim ljudima podrazumeva specijalan projekat koji uključuje i hraniteljstvo u Srbiji. Tom prilikom državni sekretar je u prozirnom pokušaju da relativizuje ove najave pohvalno izrazio da je to zato što je hraniteljstvo u Srbiji tradicionalno i da će u prvom redu biti zbrinjavana ”napuštena deca” u migrantskim strukturama!? To se još podupire da će Srbija dobiti neki novac od EU i da je to privremeno, bez odgovora na pitanja ekonomske, obrazovne, zdravstvene, kulturne, jezičke i ostalih različitosti koje treba prevazići.

Dakle, nema dileme da će hraniteljstvo u Srbiji biti mobilisano u zbrinjavanju migrantskih porodica, pa i hraniteljske porodice u opštini Velika Plana! Po poluultimativnom tonu državnog sekretara ne bih smeo da se zakunem da će hraniteljskim porodicama biti dato na volju slobodnog opredeljivanja već da će po spisku centara biti odabrane porodice za tu socijalno-prosvetiteljsku misiju.

Postavlja se pitanje posledica, i to dugoročnih!? Zadržao bih se samo na socijalno-ekonomskim aspektima. Već je poznato da sve veći broj štićenika ne uspeva da se osamostali i da neretko ostaju u hraniteljskim porodicama ili bivaju prepušteni sami sebi. Uz to, dodatno opterećivati hraniteljske porodice novim izazovima za koje su nepripremljene kao i društvo što nije, neće dobro doneti. Trenutno, za ”privoljavanje” hraniteljskih porodica koristiće se i primamljive nadoknade, ali se ne sagledava održivost tog finansiranja. Posebno ako i koliko Srbija bude finansirala ukupne ili deo tih troškova nameće se pitanje koliko je to para i kako je moguće da nam se deca svakodnevnim apelima leče prilozima prikupljenim preko društvenih mreža!?

Odgovore na porodične, lokalne i nacionalne rizike treba da daju SANU, strukovna udruženja, nacionalne i lokalne institucije!

Smatram da Srbija nije dedovina ni jednog pojedinca, pa i onoga ko je posebno na ovakav način izabran od naših milih građana, te da bez javne i institucionalne debate ne može od naše države praviti migrantski čep na vratima EU,samo zato što se EU neskriveno meša pri izboru državnog rukovodstva u Srbiji!

O ovom pitanju i tihom ” podvlačenju” migrantskog karaktera našeg društva ne sme se ćutati zbog mladih generacija!

Jutarnji glasnik