Недавно сам иницирао јавну дебату о тзв.мигрантском питању у Србији, прикривеним тактичким намерама централних власти и односу локалних власти према том питању. Већина грађана ћутке прати дешавања, а по опробаној режимској пракси већ се познати појединци истичу у релативизацији озбиљности тог питања.

Да су неавно испољење слутње оправдане нажалост потврдио је у јутарњем програму државни секретар у Вулиновом министарству! Наиме, он је без устезања потврдио да је Србија преузела одређене обавезе збрињавања потреба миграната. Ова фаза поред досадашњих видова друштвене бриге о овим људима подразумева специјалан пројекат који укључује и хранитељство у Србији. Том приликом државни секретар је у прозирном покушају да релативизује ове најаве похвално изразио да је то зато што је хранитељство у Србији традиционално и да ће у првом реду бити збрињавана ”напуштена деца” у мигрантским структурама!? То се још подупире да ће Србија добити неки новац од ЕУ и да је то привремено, без одговора на питања економске, образовне, здравствене, културне, језичке и осталих различитости које треба превазићи.

Дакле, нема дилеме да ће хранитељство у Србији бити мобилисано у збрињавању мигрантских породица, па и хранитељске породице у општини Велика Плана! По полуултимативном тону државног секретара не бих смео да се закунем да ће хранитељским породицама бити дато на вољу слободног опредељивања већ да ће по списку центара бити одабране породице за ту социјално-просветитељску мисију.

Поставља се питање последица, и то дугорочних!? Задржао бих се само на социјално-економским аспектима. Већ је познато да све већи број штићеника не успева да се осамостали и да неретко остају у хранитељским породицама или бивају препуштени сами себи. Уз то, додатно оптерећивати хранитељске породице новим изазовима за које су неприпремљене као и друштво што није, неће добро донети. Тренутно, за ”привољавање” хранитељских породица користиће се и примамљиве надокнаде, али се не сагледава одрживост тог финансирања. Посебно ако и колико Србија буде финансирала укупне или део тих трошкова намеће се питање колико је то пара и како је могуће да нам се деца свакодневним апелима лече прилозима прикупљеним преко друштвених мрежа!?

Одговоре на породичне, локалне и националне ризике треба да дају САНУ, струковна удружења, националне и локалне институције!

Сматрам да Србија није дедовина ни једног појединца, па и онога ко је посебно на овакав начин изабран од наших милих грађана, те да без јавне и институционалне дебате не може од наше државе правити мигрантски чеп на вратима ЕУ,само зато што се ЕУ нескривено меша при избору државног руководства у Србији!

О овом питању и тихом ” подвлачењу” мигрантског карактера нашег друштва не сме се ћутати због младих генерација!

Јутарњи гласник