Јасмина Јовановић из Милошевца у Великој Плани била је једна од стотине хиљада грађана Србије који су се 5.октобра 2000.године обрели у српској престоници. Јасмина је страдала несрећним случајем и није жртва непосредне репресије, али је симбол петооктобарских протеста јер Јасмина се није затекла у Београду случајно тог за њу злокобног 5. октобра. И њу је као и све остале годинама притискала брига за сопствену перспективу и судбину државе у целини.

Пети октобар 2000. године непосредна је последица непризнавања победе Војислава Коштунице у првом кругу председничких избора 24. септембра 2000. године када је победио Слободана Милошевића. Да је власт тада признала изборне резултате до протеста не би ни дошло и то је кључна чињеница која се сада занемарује. Пети октобар, у том смислу, је био неизбежан и неопходан како би се заштитила изборна воља грађана исказана на изборима 24.септембра.

Одбрана изборне воље грађана која је кулминирала 5. октобра 2000. године покушава се искомпромитовати, омаловажити и обесмислити кроз оспоравање постпетооктобарских власти и последица њихових владавина. Сигурно је да се много тога може замерити и да су многа очекивања великог броја грађана изневерена, али најгласнији критичари су носиоци актуелне власти који су пре петог октобра такође били власт и који су допринели да се он и догоди. Ту првенствено мислим на рециклиране кадрове ЈУЛ-а који од недавно заузимају високе државне функције и истовремено високе позиције на листама најбогатијих у Србији. Да иронија буде већа, они су у много чему надмашили и најозлоглашеније власти после петог октобра у континуираном вођењу безалтернативне ЕУ политике, маћехинском односу према домаћој привреди и непоштеном вршењу власти.