Da li se menjanje krvne grupe Filozofskog fakulteta u Beogradu, nacionalne institucija neprocenjivog značaja, sprovodi izbacivanjem neposlušnih profesora, da bi na njihovo mesto bili dovedeni novi ljudi, spremni zaista na sve

Ostao sam zatečen masovnim otporom studenata, ali i nekih javnih ličnosti, pokušaju v. d. dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu Danijela Sinanija da, zajedno sa još troje kolega, budem degradiran tako što ću biti sprečen da obavljam svoje nastavničke dužnosti. To me samo utvrđuje u uverenju da, u budućnosti, naša zemlja ima čemu da se nada, ali i ohrabruje da istrajem u nastojanjima da se zaustavi propadanje Filozofskog fakulteta – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Miloš Ković povodom slučaja koji je uzburkao javnost kada su njemu i kolegama umesto unapređenja u viša nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu ponuđena radna mesta koja nemaju veze s nastavom.

U svojim peticijama i komentarima na društvenim mrežama studenti ističu da će braniti autonomiju svog fakulteta, i svih profesora, poput vas, koji brane pravo na nacionalnu samosvest. Šta se zaista događa na Filozofskom fakultetu?

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu predugo vlada vanredno stanje. Rad fakultetskih ustanova je blokiran, progone se i zaposleni i studenti. Značaj ove nacionalne institucije, koja je epicentar ključnih društvenih kretanja u Srbiji još od osnivanja Liceja 1838, a svakako od osnivanja Velike škole 1863, ne može se dovoljno naglasiti.
Zaposlen sam na Filozofskom fakultetu dovoljno dugo da sam mogao da gledam kako su profesori starijih generacija rešavali neslaganja i sukobe interesa. Na kraju bi se uvek stizalo do kompromisa, jer bi svaki put preovladala svest o značaju Filozofskog fakulteta, kao institucije čija važnost nadilazi svaki pojedinačni interes ili ambiciju. Još važnije, ti ljudi kao da su u svakom trenutku znali da njihova najvažnija briga moraju da budu studenti. Za njih su prava i interesi studenata bili potpuno neupitni, gotovo sveti. Danas su sukobi i progoni na Filozofskom fakultetu toliko nepomirljivi i beskrajni, da ostaje pitanje da li se svesno ide na njegovo uništavanje? Pri tome, zbog saradnje sa „neprijateljskim“ profesorima, kažnjavaju se čak i studenti, što je sigurno vrhunac beščašća.

Kome je u interesu razaranje Filozofskog fakulteta i srozavanje njegovog ugleda?

Grupa zaposlenih na odeljenjima za istoriju i etnologiju, uz pomoć nekolicine kolega sa drugih odeljenja, pokušava, svim sredstvima, neumorno i uporno, da ubedljivoj većini nastavnika, članovima najvažnije fakultetske ustanove, Izbornog i Nastavno-naučnog veća, nametne svoju volju. Glavni udar usmeren je prema nepodobnim članovima Odeljenja za istoriju. Pri tome se, u čudnovatoj ostrašćenosti, a možda i planski namerno, ne ostavlja nimalo prostora za kompromis i dogovor. Pokušava se doslovna promena krvne grupe Fakulteta, tako što će neposlušni biti izbačeni, da bi na njihovo mesto bili dovedeni novi ljudi, spremni zaista na sve. Takvih je u našem društvu, nažalost, sve više, uporedo sa opštom degradacijom, osiromašenjem i moralnim osipanjem.

Da li je ovde reč o političkom progonu, te kako objašnjavate činjenicu da je baš Odeljenje za istoriju epicentar razaranja Filozofskog fakulteta?

To je posebna tema koja zahteva poseban osvrt. Sada mogu samo da nagađam o političkoj pozadini svega i o motivima onih koji su se okrenuli protiv mene. Ne sumnjam u to da su neki od njih svesno krenuli u politički obračun.
Suštinski, međutim, ovo je pitanje akademskih postignuća i poštovanja univerzitetskih i zakonskih procedura. Kolege koje su progonjene i članovi fakultetskog Veća ispovedaju najrazličitija politička uverenja. Oni uporno glasaju za prestanak progona i poštovanje zakonitosti. Njih ne zanimaju moja ili bilo čija politička uverenja, nego da li ispunjavamo akademske i pedagoške standarde i da li se poštuju pravila koja moraju biti ista za sve na Beogradskom univerzitetu.
Moram zato da istaknem da se čovek nužno mora osvrnuti na uboga akademska postignuća onih koji ove progone predvode ili u njima učestvuju. Tek kada se u to uveri, postaće mu jasna njihova motivacija. Te ljude ne zanimaju ni nastava ni nauka. Zato pokušavaju sve nas da nateraju da se, baš kao i oni, bavimo besmislicama, sukobima i spletkama.

Ipak, čini se da nevolja nije samo u pokušajima ove manjinske grupe da odstrani sa fakulteta pojedine profesore već u tome što uživaju podršku čelnih ljudi fakulteta.

Bivši dekan, prof. dr Vojislav Jelić bio je spreman da sledi njihove zahteve. Pokušaj da se, po svaku cenu, sa Fakulteta otera jedan od vodećih srpskih osmanista i član Odeljenja za istoriju, profesor dr Aleksandar Fotić, naišao je, međutim, na uporan otpor ubedljive većine u fakultetskom Veću. Na nezakonitosti u ovom slučaju dekanu su skrenula pažnju ključna pravna tela Beogradskog univerziteta – Odbor za statutarna pitanja, generalni sekretar Univerziteta, ali i pravna služba Filozofskog fakulteta. Rektor univerziteta pokušavao je, s mnogo razumevanja i dobre volje, da posreduje i pomogne. Dekan Jelić je pokušavao da sve to ignoriše. Veću, koje je od njega zahtevalo da poštuje pravila i procedure, odgovarao je da ima svoje pravne savetnike, čiji identitet nije hteo da otkriva. Kada bi se suočio sa odlučnošću Veća da ne dozvoli linč svog kolege, on je jednostavno napuštao sednice Veća i tako blokirao njegov rad, a time i izbore i reizbore u zvanja zaposlenih na fakultetu. Iste scene ponavljale su se iz meseca u mesec. Tako se dogodilo da je 38 članova Veća ostalo da, uprkos rokovima, čeka na izbore u zvanja. Jelić je odbijao čak i predloge da pitanje profesora Fotića stavi na kraj dnevnog reda, da bi pre toga bili izglasani nesporni izbori u zvanja. Tako je, sve do danas, bila uspešno okončana samo jedna sednica Veća, ona iz novembra 2016. godine (Veće se inače sastaje svakog meseca). Moram da kažem da je bilo zaista impresivno gledati takvu solidarnost nastavnika, članova Veća, sa svojim kolegom, uprkos tome što je skoro 40 njih zbog toga trpelo neposredne pravne i materijalne štete.

Među tih 38 članova Veća, koji su mesecima bezuspešno čekali na izbore u zvanja, našli ste se vi i još troje kolega kojima su, uz to, istekli Ugovori o radu. Koje proceduralne odredbe važećih propisa su prekršene?

Samo redovni profesori su, naime, zaposleni na neodređeno vreme; svi ostali potpisuju ugovore na pet godina. Procedura koja uobičajeno traje šest meseci, zbog namerne opstrukcije na Odeljenju za istoriju i blokade Veća za koju su odgovorni dekan i njegova uprava, u mom slučaju je potrajala devet meseci. U takvim situacijama dekan je sa ugroženim kolegama rutinski potpisivao anekse Ugovora o radu. Ovoga puta odbio je da to uradi, možda i zbog toga što smo nas troje, docentkinja Vera Vasiljević sa Odeljenja za arheologiju, profesor Žarko Petković sa Odeljenja za istoriju i ja, mesecima bili među najupornijim braniocima radnih prava profesora Fotića. Tako smo, čekajući na izbor u zvanje, koje zbog blokiranja sednica Veća nikako da dođe, ostavljeni u pravnom limbu, pri čemu smo nastavili da na fakultetu obavljamo svoje poslove i primamo platu.
Kada je, na uporne zahteve upravnika pet odeljenja na Fakultetu, prof. dr Vojislav Jelić konačno podneo ostavku, svi smo odahnuli, jer smo verovali da će svako ko dođe na njegovo mesto odblokirati Fakultet i omogućiti mu da se vrati u redovno stanje.

Pokazalo se, međutim, da su nevolje na Filozofskom fakultetu tek počinjale…

Dužnost v. d. dekana preuzeo je dotadašnji prodekan za finansije u upravi dekana Jelića, profesor dr Danijel Sinani. Njegovom kolegi sa etnologije prof. dr Vladimiru Ribiću, predsedniku fakultetskog Saveta, tela koje potvrđuje izbor v. d. dekana, trebalo je skoro punih mesec dana da sazove Savet. Ni posle toga Sinani nije pokazivao nameru da sazove Veće, koje bi konačno nastavilo proceduru izbora i reizbora u zvanja. Umesto toga, nas troje smo dobili njegovo pismo u kome nas je obavestio da su nam istekli Ugovori za naša radna mesta i da ćemo biti preraspoređeni na „odgovarajuća radna mesta“.

Na našu molbu oglasio se ombudsman Univerziteta, prof. dr Branko Rakić. U detaljnom pravnom mišljenju naglasio je, pored ostalog, da su izbori u zvanja, prema postojećoj sudskoj praksi, deo upravnog postupka i da se zbog toga opstrukcija, kakva se odigrava na Filozofskom fakultetu, može i krivično goniti. Uz to, podsetio je da „iz neprava ne proističe pravo“ i da se iz stanja za koje je odgovorna uprava ne mogu izvlačiti pravne posledice za one koji su žrtve ogrešenja o zakon. Konačno, naglasio je da je u takvim situacijama praksa Pravnog fakulteta da zaposlene ostavlja na radnim mestima do izbora u zvanje, kao i da je ispravna praksa Filozofskog fakulteta sa sklapanjem aneksa. Sasvim saglasna sa takvim tumačenjem, pravna služba Filozofskog fakulteta sačinila je anekse, koje smo mi potpisali. Danijel Sinani je to, međutim, nazvao samo jednim pravnim mišljenjem i, baš kao i Jelić, izjavio da on prima savete od privatne advokatske kancelarije (u međuvremenu, privatna advokatska kancelarija sa kojom se savetovao Jelić poslala je Fakultetu račun za naplatu svojih usluga). Sinani je sada munjevito, uz podršku Ribića, sazvao elektronsku sednicu Saveta, kome je za zadatak dao sistematizaciju, u stvari otvaranje novih radnih mesta u Arheološkoj zbirci Fakulteta. Kolege članovi Saveta odbili su da u tome učestvuju, pa je sednica Saveta propala.

Tek tada, a na ponovljeni zahtev upravnika pet odeljenja, Sinani je sazvao Veće. Ono je izglasalo izbor Vere Vasiljević i moj u zvanja vanrednih profesora. Ostalo je da naš izbor konačno potvrdi univerzitetsko Veće naučnih oblasti društveno-humanističkih nauka, dok bi procedura u slučaju prof. Petkovića morala da potraje još jedan mesec. Prof. Sinani je, međutim, ostao uporan, pa je pred članovima Veća izjavio da je „najbliži“ tome da nas četvoro (u međuvremenu je istekao Ugovor još jedne koleginice sa pedagogije) budemo preraspoređeni na druga radna mesta. Dakle, potrebno je bar simbolički poniziti kolege, makar i na nekoliko dana, do samog izbora u zvanje.

Kolege i ja smo v. d. dekanu Sinaniju jasno stavili na znanje da ćemo do kraja braniti svoja radna prava. Pri tome, za mene i moje kolege i prijatelje izbor u zvanje neće biti kraj borbe jer verujemo da se vredi boriti da Filozofski fakultet ne padne u ruke jednoj koteriji nedostojnog delovanja i sumnjivih namera.

Slobodan Vladušić: Na redu su dobri ljudi

Kada se radi o izborima u zvanje u akademskim sredinama, ključno je jedno pitanje: da li kandidat zadovoljava kriterijume za izbor u zvanje ili ne. Ako ih zadovoljava, onda je fakultet, a kasnije i univerzitet, dužan da sprovede proceduru izbora u zvanje tako da se ona završi u toku ugovora o radnom odnosu koji je kandidat potpisao sa fakultetom. To nije samo zakonska obaveza, to je i ljudska i kolegijalna obaveza onih koji su zaduženi za to, a pre svega dekana. Iz ovoga proizlazi da bivši dekan Filozofskog fakulteta, ukratko rečeno, nije dobar čovek, nije dobar kolega, a usput je prekršio i zakon. Kakav je stručnjak u svom poslu, posle ovoga i nije naročito bitno. S obzirom na ponašanje novog dekana u vezi s ovim slučajem, slično se može reći i za njega. Uz jednu napomenu: njegovo pozivanje na zakon u slučaju kolega kojima je pre toga protivzakonito ugrožena egzistencija, nije tek duhoviti cinizam nego bezobrazluk prvog reda. To je isto kao kada biste ženu koja je silovana u sledećoj minuti kaznili zbog toga što je gola na ulici.
Mislim da se povodom ovog slučaja možemo setiti Edmunda Berka i njegove poznate rečenice: „Da bi zlo pobedilo dovoljno je samo jedno – da dobri ljudi ne čine ništa.“ Zli ljudi su ovde uradili ono što su mogli, sada je red na dobre ljude da urade ono što je do njih. Neki da reaguju javno, a oni koji su u mogućnosti da isprave ovaj skandal i da ne dozvole da se više ikada nešto slično ponovi.

Studenti Filozofskog fakulteta: Ne mirimo se sa politikom zastrašivanja

Studenti Filozofskog fakulteta pokrenuli su potpisivanje peticije kojom, kako kažu, žele da pruže jasnu, nedvosmislenu i otvorenu podršku profesoru Milošu Koviću, izuzetnom naučniku, društveno angažovanom intelektualcu, iskrenom posvećeniku u humanističke oblasti ljudskog znanja, potisnute u vremenu opšte komercijalizacije društva i kriminalizacije države, izuzetnom pedagogu i patriotski osvešćenom javnom delatniku, protiv kojeg je nedavno, na fakultetu na kom drži nastavu, povedena stravična hajka i medijski linč od strane jednog uticajnog, kvaziliberalnog dela Uprave Filozofskog fakulteta, kao i dela naučne i vannaučne javnosti.
„Profesor Miloš Ković samo je jedan u nizu mnogih profesora (u svojstvu docenta), asistenata, naučnika i ostalih prosvetnih radnika protiv kojih se otvoreno ili prikriveno vodi stravičan medijski rat, svojevrstan ’rat do istrebljenja’. Njihovo iskreno i autentično slobodoumlje, njihova ukorenjenost u humanističkom pristupu ljudskoj stvarnosti, njihovo iskreno zalaganje za demokratiju i njihovo zastupanje očuvanja nacionalne samosvesti i nacionalne kulture u uslovima globalizovanog, izopačenog, potrošačkog sistema vrednosti nailazi na histeričan, gotovo patološki ostrašćen otpor svih onih politički podobnih, suštinski nedemokratski orijentisanih, nametljivih, bezobzirnih obožavalaca Evropske unije, NATO-a i drugih struktura korporativnog fašizma koje se tako surovo zagovaraju na svakom koraku.“

Milo Lompar: Mračna senka nad akademskim i naučnim životom

Nastojanje da se jedan od najpoznatijih istoričara srednje generacije Miloš Ković izloži javnom i akademskom ponižavanju, uprkos svim univerzitetskim dobrim običajima, razumnom ponašanju i elementarnoj administrativnoj urednosti, ima duboko zabrinjavajući karakter. Jer ono ima prevashodno reprezentativni smisao i deluje kao pokazna vežba na ideološko-političkom poligonu naše javnosti: ono, naime, pokazuje da ljudi koji imaju nacionalna uverenja i ne libe se da o njima svedoče u javnosti, kao što to čini Miloš Ković, mogu biti predmet različitih odmazdi. Utoliko pre ako su ostavili dovoljno dokaza o svom ispunjavanju neophodnih akademskih uslova. To se čini ne samo zato da bi se oni izložili neprijatnostima nego i da bi njihov primer delovao upozoravajuće: za one mlade intelektualce koji bi da krenu putem nacionalnih i intelektualnih odgovornosti. Otud ovakvo ponašanje baca mračnu senku na akademski i univerzitetski život, jer se on pretvara u pozornicu ideoloških razračunavanja u duhu više puta ponovljenog i usvojenog zahteva za promenom svesti u nas.

Branko Rakić: Sprečiti dalje kršenje prava

Branko Rakić, ombudsman Univerziteta u Beogradu, uputio je pismo svim članovima Izbornog veća u kome stoji da se poremećeno stanje na Filozofskom fakultetu odražava na zakonitost rada na njemu. Ne ulazeći u to da li se vrši svesna opstrukcija ili ne, Rakić ukazuje da postoji krivična odgovornost onih koji sprečavaju nastavnike da rade.
„Učesnici na konkursima ne smeju da trpe štetne posledice proceduralnih propusta i grešaka učinjenih kod započinjanja i sprovođenja postupaka izbora u zvanja na nivou Univerziteta u Beogradu ili visokoškolskih jedinica u sastavu Univerziteta u Beogradu. Namerno činjenje takvih propusta i grešaka, poput razvlačenja postupaka i prekoračenja rokova, predstavlja zloupotrebu i osnov za odgovornost učesnika u tim postupcima i lica dužnih da se staraju o zakonitosti u sprovođenju tih postupaka. Kršenje proceduralnih odredbi važećih propisa u postupcima izbora u zvanja može poprimiti i karakter nekog od krivičnih dela protiv službene dužnosti iz Krivičnog zakonika Republike Srbije, poput zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 Krivičnog zakonika, nesavesnog rada u službi iz člana 361 Krivičnog zakonika itd.“
U pismu prof. Rakić moli imenovane adresate da u okviru svojih ovlašćenja i odgovornosti preduzmu mere da bi sprečili dalje kršenje prava na Filozofskom fakultetu, kako bi se zaštitili nastavnici i saradnici, te kako se ne bi narušavao ugled Filozofskog fakulteta i Univerziteta u celini.

PEČAT