Инвеститорска урбанизација Београда, у потпуности индиферентна према традицији, естетици и архитекстонском наслеђу главног града и искључиво оријентисана на стицање профита, чини да је данас српска престоница град невероватне архитектонске неусклађености и одсуства стила. Читави делови старог Београда нестају пред нашим очима, мењајући своју физиономију и визуелни идентитет. Гундулићев Венац, Неимар, Чубура, Црвени Крст, делови Звездаре и Палилуле брзо и сигурно губе душу претварајући се у безобличне архитектонске масе по којима се не разликују много од Паралије или нових новосадских булевара. Тако смо данас дошли у ситуацију да тренутно у Београду постоји само једна колико-толико целовита локација где се могу снимати филмови из времена од пре осамдесет година, а сви су изгледи да ускоро неће постојати ни једно такво место. Успомене на наше архитектонско наслеђе мораћемо да негујемо преко кулиса.

Поред естетике међутим, проблем је и чињеница што се очигледно – у најбуквалнијем смислу те речи – не поштују ни елементарни прописи који се тичу габарита нових објеката, дозвољене спратности или регулационих и грађевинских линија. Тако је „штрчање” нових зграда у висину или „нагризање” тротоара редовна појава у централним градским општинама а такве ствари нису допустиве ни у једном озбиљном граду нити у било којој уређеној држави. Баш као што нигде није допуштено да искључиво приватни инвеститори одређују и обликују без икаквих ограничења изглед града.

Из тих разлога је крајње време да се, пре него што цео Београд у потпуности заличи на Нови Београд, преузму хитне мере за очување преосталог архитектонског наслеђа главног града Србије. На првом месту се морају заштити централне градске општине, Стари Град, Врачар, Савски Венац и Звездара. То се мора учинити не само зато што неке од њих не могу у инфраструктурном смислу да испрате даље повећање броја становништва (због недостатка простора за тротоаре, паркинг места, зелене површине, вртиће итд.), попут Врачара који је најгушће насељена београдска општина, већ зато што се у тим општинама неретко налазе вредне просторне културно-историјске целине које представљају архитектонску баштину Београда и којe као такве морају бити предмет заштите јер су део идентитета и историје српске престонице.

Компаративна пракса обилује примерима нормативне заштите архитектонске и урбанистичке баштине која се углавном своди на исте принципе: постојање заштићених зона у којима је строго дефинисано шта се, где и како може мењати и градити. Када је Београд у питању, мора се под хитно повећати број заштићених амбијеталних целина односно просторно-културних историјских целина које неће бити подложне већим урбанистичким променама осим реновације постојећих објеката. Поред тога је неопходно хитно увођење и одређених стилских критеријума за новоградњу како би у свом даљем развоју Београд био архитектонски усклађен у највећој могућој мери. Јер ако је у својој историји већ претрпео многе ратове, рушења као и естетику социјалистичког реализма, Београд не мора нужно данас да трпи и скоројевићки шарени (не)укус инвеститорске урбанизације. Потребно је најзад, поред других важних мера попут забране надоградње и поштовања потреба за зеленим површинама, појачати контролу приликом издавања дозвола и извођења радова како би се коначно осигурало поштовање свих прописа, како постојећих тако и оних које призивамо.

Уосталом, очување културног наслеђа, укључујући и архитектонско, представља и међународну обавезу Србије, као потписнице низа међународних докумената на том плану. Србија је, између осталог, страна уговорница Конвенције за заштиту архитектонског наслеђа Европе, која је у оквиру Савета Европе усвојена 1985. године, а у овој организацији је усвојен и већи број других докумената који се баве питањем заштите архитектонског наслеђа. На жалост, наша земља већ деценијама занемарује, како на легислативном плану, тако и на плану практичне примене, међународне стандарде у области заштите архитектонског наслеђа.

Једно је међутим сигурно: ако се нешто брзо не промени у нормативном оквиру који се односи на урбанистички развој Београда, главни град Србије ће неповратно изгубити не само огроман део своје архитектонске баштине већ и највећи део свог урбаног духа и идентитета старе европске метрополе.

 

 

 

проф др. Бранко Ракић

доц. др Милош Јовановић

Правни факултет Универзитета у Београду