„Unutrašnji dijalog” o Kosovu i Metohiji pokrenut je na čudan način. Krajem jula, u vreme godišnjih odmora, najznačajniji mediji u Srbiji počeli su da nam, u svojim udarnim vestima, prenose poruku da bi nas istrajavanje na „mitovima” i na zadržavanju celine Kosova i Metohije u sastavu Srbije odvelo u nove ratove, u kojima bi naša deca uzalud gubila živote. Ponavlja se i da Srbija ne može da vrati ono što je odavno izgubila, da je vreme da budemo „realni”, kao i da će brzo i miroljubivo rešenje kosovskog konflikta Srbiji otvoriti vrata Evropske unije.

Srbija, međutim, ne sme da daje brzoplete odgovore na kosovsko pitanje. Ona mora da prestane da napušta Kosovo i Metohiju i da nudi njihovu podelu. To joj nalažu razum, istorijsko iskustvo, poznavanje međunarodnih odnosa i briga za budućnost naše dece. Dijalog i pregovori, zaista, nemaju alternativu. Ali, pre bilo kakve odluke, Srbija bi trebalo da sačeka da se golim okom vidljive promene u globalnim odnosima snaga materijalizuju i na Balkanu. Unutrašnje nevolje SAD i EU, čije naloge Srbija danas ispunjava, sve su ozbiljnije, dok vojni i ekonomski resursi Rusije i Kine, velikih sila koje podržavaju teritorijalni integritet Srbije, uporno rastu.

Trenutno širenje NATO na Balkanu ne može da zaustavi ove dubinske, svetske procese. Naprotiv, u Grčkoj, Makedoniji, kao i u velikom delu podeljenog crnogorskog društva, sazrela je svest o opasnosti od „Velike Albanije”, iza koje se pomalja militantni islam. Slabljenje SAD i EU,jačanje Rusije i promene vlasti u Crnoj Gori i Makedoniji, ohrabriće one koji bi u budućnosti bili spremni da, udruženi, obuzdaju ovu pretnju. Pri tome, rešenja moraju da budu celovita, regionalna, dosledno sprovedena, a ne parcijalna, od slučaja do slučaja. Logika zahteva da otvaranje albanskog pitanja vodi ka otvaranju srpskog pitanja. Uslov svih uslova je sprečavanje daljih ucena kojima se zemlje EU služe da bi dovršile posao koji su započeli njihovi bombarderi i kopnene trupe 1999. godine. „Unutrašnji dijalog” bi, zato, osim Kosova, trebalo da obuhvati i “evropske integracije”. Drugim rečima, potrebno je da Srbija objavi da pripajanje EU više nije njen strateški cilj i da će ona, kao suverena zemlja, negujući ( najbolje odnose sa EU, sama odlučivati o svojim teritorijama. Pri tome, svi njeni resursi moraju biti posvećeni bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji, koja danas, ne zaboravimo, zavisi od dobre volje NATO-a. Procenjuje se da će to da ugrozi sigurnost naše zemlje? Zar nas već ne ugrožava zalaganje EU (25, od ukupno 29 članica) i NATO za promene balkanskih granica, za odvajanje Kosova od Srbije i njihova podrška stvaranju „Velike Albanije”? To bi moglo da nam poremeti ekonomsku stabilnost? Zar upravo EU i NATO ne pokušavaju da nam preotmu ogromna rudna bogatstva na Kosovu i zar ga nisu upravo oni pretvorili u carstvo kriminala? Pitajte, uostalom, Grke i Bugare o životnom standardu i blagostanju koje su postigli pod egidom EU. Pogledajmo šta bi bila alternativa. Rešavanje kosovskog pitanja danas i posledično povlačenje sa Kosova i Metohije, ili sa njegovih delova, povećalo bi rizike od rasparčavanja Srbije. Istorijsko iskustvo potvrđuje da odustajanje države od dela teritorije najčešće vodi ka njenoj podeli, pa i nestanku (Čehoslovačka 1938-1939. ili Poljska 1772-1795). Da li iko veruje da će čak i celo Kosovo zadovoljiti anbanske šoviniste i islamiste?

Pogledajmo šta sve obuhvata mapa „Velike Albanije”. Hoćemo li se braniti na Kosovu ili y Nišu u Prijepolju? Šta će potom biti sa Vojvodinom? Kakve bi posledice sve to moglo da ima po budućnost naše dece? Kada je reč o potomcima kosovskih i metohijskih Srba, tu nema dileme: unutar rranica „Velike Albanije” oni bi konačno nestali. Proučimo istoriju Srba u Albaniji. Konačno, slabljenje i rasparčavanje Srbije urrozilo bi golu egzistenciju Republike Srpske, i konačno prepustilo Srbe u Crnoj Gori asimilaciji u etničke Crnogorce. Takav, prvi korak u stvaranju „Velike Albanije”, ugrozio bi postojanje Makedonije i Crne Gore, kao i bezbednost Grčke.

Sve društvene zajednice, pa čak i razbojničke družine, počivaju na određenoj moralnosti i solidarnosti. Kada toga nema, one se raspadaju. Tako je i sa nacijama i državama. Napuštanje Srba na Kosovu i Metohiji konačno bi potvrdilo da više nismo nacija, nego gomila pojedinaca koji se, svaki za sebe, snalaze i preživljavaju. Mitovi su ono što omogućava koherentnost društva i legitimizaciju njerovih ustanova. Tako je u svim ljudskim zajednicama, od SAD do brazilskih prašuma. Što su mitovi trajniji, to je zajednica dugovečnija. Tako tvrdi savremena društvena teorija, nasuprot pro- pagandnim floskulama o “mitovima” kao suprotnosti “istini”, koje su se, kako vidimo, zapatile u našoj političkoj eliti. Kosovski zavet, kako ga naziva Ivo Andrić, već šest vekova čini glavni izvor moralnih načela i identiteta srpskog naroda. Njegovo proglašavanje za štetni, ratoborni „mit” ne samo da svedoči, da to kažemo biranim rečima, o nerazumevanju istorije sopstvene zemlje nego predstavlja slabljenje njenog ključnog životnog i odbrambenog resursa.

Miloš Ković je vanredni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednik Političkog saveta DSS

Politika