Питање Косова и Метохије, које је председник Александар Вучић – након што га је скинуо са дневног реда и од 2013. године га суштински изопштио из јавне и политичке расправе – поново вратио у први план са иницијативом о унутрашњем дијалогу, судбоносно је за Србију и будућност српског народа.

Јер Косово за Србе није исто што и северни Кипар за Кипране односно Грке или Јужна Осетија за Грузине. Косово и Метохија много су више од пуке територије. Косово представља завет и опредељење, опредељење које је, како је то написао Радован Самарџић, било и остало метафизички образац одржања Срба. И од Косова се управо зато не сме одустати. Српска предаја у овом питању значила би исписивање једног славног народа из историје. Одустајањем од Косова и Метохије бисмо као нација избрисали шест векова слободарске борбе и највећи део националне културе. И заиста, како би могао да се чита Горски вијенац након српске предаје Косова и Метохије? И како бисмо као нација могли да опстанемо у будућности ако би се одрекли свега онога што нас је нацијом начинило?

Косово међутим није само питање завета и колективног идентитета једног народа. Однос према Косову и Метохији могао би имати и врло конкретне, брзо опипљиве, последице. Сва је прилика наиме да ћемо, ако од Космета одустанемо данас, већ сутра имати нову геополитичку ситуацију у којој ће бити врло тешко очувати мир. Прихватањем сецесије Космета неминовно би се отворило питање стварања Велике Албаније које би подједнако неминовно дестабилизовало читав регион. Поред тога, разлози „унутрашње геополитике” такође упућују на неопходност борбе за КиМ. Свима је јасно да се данас на Косову бране и Рашка и Војводина као и југ централне Србије. Зато се мир може очувати само ако се од Космета не одустане.

И због свега наведеног се у поново покренутој расправи о КиМ мора учествовати и рећи да је идеја о одмрзавању косквског конфликта у тренутку када Србија још увек није у позицији да проблем реши у своју корист, дубоко погрешна.

Остаје питање: шта чинити до тада?

Прво, прекинути бриселски процес и коначно одустати од пуноправног чланства у ЕУ које је условљено признавањем сецесије КиМ.

Друго, реафирмисати улогу међународног права и Резолуције 1244 као једине важеће и правнообавезујуће међународне норме.

Треће, направити дистинкцију између права државе Србије над КиМ и права Срба на КиМ и заборавити, једном за свагда, погубну идеју да ће држава одрицањем својих права над КиМ помоћи Србима да опстану на КиМ.

Четврто, вратити разговоре о КиМ под надлежност поновно успостављеног министарства за Косово и Метохију и водити преговоре на начин којим се не би угрозила суверена права Србије над њеном покрајином.

Пето, утврдити државну стратегију за опстанак и развој Срба на КиМ: да ли би они учествовали у сецесионистичким институцијама или би их бојкотовали; да ли би се понашали на исти начин јужно и северно од Ибра; да ли би Србија преко правних лица које контролише посредно или непосредно била активна на КиМ (кроз куповину земље, некретнина, предузећа, утицаја на медије и нво сектор, итд.) – све би то било дефинисано у свеобухватној ј стратегији чији елементи суштински нису за јавност.

Коначно, а можда и најважније, потребно је схватити да је у овом тренутку одговорност за КиМ и будућност Србије наша. Није Косово изгубио ни Кнез Лазар, нису га изгубили ни комунисти, нити га је изгубио Слободан Милошевић јер оно напросто још није изгубљено. Колико год ситуација била тешка, питање КиМ данас је одгворност наше генерације и од те одговорности се не сме бежати. Начин да се ствари преокрену свакако постоји, колико год пут био узак. Остаје питање да ли смо ми, као генерација, способни за тако нешто. Утолико је Косово данас огледало свих нас.

ГЕОПОЛИТИКА