Као што се Република Српска Крајина бранила у Словенији, као што се Косово бранило у Републици Српској Крајини, тако се данас Рашка брани на Косову, а Војводина у Рашкој, каже Милош Јовановић, председник ДСС-а.

 „Стање у Србији је подједнако лоше као што је било деведесетих година прошлог века. Кад подвучете црту од четврт века, што ДСС-а, што Србије, немамо баш много тога на шта можемо да будемо поносни“, каже у интервјуу за Спутњик Милош Јовановић, лидер Демократске странке Србије, која је протекле недеље обележила 25 година постојања.

„Деведесетих година смо се суочили са распадом Југославије и то је била историјска прилика да заокружимо и наш национални простор. Нажалост, то нисмо урадили, са малом задршком да је Република Српска једна од тековина тих радова који су били, подвлачим, наметнути српском народу. Од 2000. године је било неке наде и највише поверења уливао ми је Војислав Коштуница, нисам био поклоник ДОС-а. Ако је нешто добро урађено то стављам на рачун Коштунице и то је нека тековина коју ми као странка баштинимо — Устав, Преамбула и војна неутралност и то је ствар континуитета“, оцењује Јовановић.

Многи замерају да је изостао 6. октобар?

— Не сматрам да је 6. октобар био нужан. Можда смо избегли много веће зло као на пример грађански рат. Да оставимо по страни територијалну целовитост и врло компликовано геополитичко окружење, чињеница која најбоље говори у прилог томе да је стање лоше као и крајем деведесетих јесте да 50.000 људи годишње, претежно младих, одлази из ове земље и то је нешто што сви који се баве политиком треба да се запитају. То показује да је Србија све само не сређена држава.

Шта као страначки лидер нудите младима да остану?

— Што се тиче новог ДСС-а, имамо нешто што сам назвао политичким троуглом. На врху тог троугла је уређење државе и неодустајање од Косова и Метохије, које би могло да нас уведе у додатну нестабилност и вероватно до ратова. Другим речима, не треба одмрзавати конфликт. Трећи угао тог троугла је сарадња са ЕУ, нарочито економска, али пуноправно чланство не. Уређење државе подразумева борбу против клијентелизма и корупције кроз законске акте, али једна од најважнијих ствари је промена политичког система. Партитократија би могла да буде искорењена променом изборног законодавства. Србија не може себи да дозволи да има 300 странака, нису нам потребне бућкуриш коалиције. У партитократијском режиму држава постаје плен странака, а онда немате јаке владе и имате честе изборе. Са том пошасти су се Италија и четврта Француска република бориле променом изборног система. Већински систем је добар, јер он не крије страначке апаратчике иза вођа, иза странака. Док то не урадимо ништа нећемо променити.

Шта је са политичким програмима?

— Могу да имам најбољи програм, али у овим правилима игре не могу да га применим, осим ако добијем 55 одсто гласова што је тешко. Полазим од тога да добар део људи који се бави политиком има интерес Србије у глави, а не само лични, а код нас у ДСС-у је интерес Србије заиста на првом месту. Ми смо држава са седам милиона становника и нико не може да ме убеди да не можемо да направимо функционални систем здравља, образовања и ауто-путеве, али за то треба да постоји политичка воља, слух код грађана и медија. У председничким демократијама, ако изузмемо ауторитарне режиме, политичари имају велику одговорност, али ништа мању одговорност немају ни медији који су данас подједнако лоши у оном крајњем исходу као и грађани. Дакле, Срби ипак морају мало више да воде рачуна како и за кога гласају.

Дуго најављивани унутрашњи дијалог треба да почне за који дан. Хоћете ли учествовати?

— Дијалог треба да почне, али нико не зна какав облик треба да поприми. Чини ми се да је Александар Вучић магловито ушао у ту причу и да ни сам не зна како то треба да изгледа. Његове последње изјаве да ће Министарство просвете давати некакву логистику, да ће се сви питати, показује да то заиста почиње да личи на циркус. У таквом формату ми нећемо учествовати, јер не мислим да треба да зовемо ловачка и културно уметничка друштва и месне заједнице. Постоје институције државе — то су политичке партије које су уставна категорија, грађани могу да учествују у томе преко странака, а непосредно преко референдума. Ако форма буде нормална, а то су политичке партије, СПЦ и САНУ, учествоваћемо.

Шта очекујете да буде главна тема тог дијалога?

— Ако тема није формулисана, онда ту нема дијалога. То је онда једна ваздушаста смеса, циркус који се прави да би се можда сакрила суштина, да би се можда медијски манипулисало, да би се жаба скувала брже и лакше како бисмо направили неки Бриселски споразум, други део, и како би Косово ушло у УН. Другим речима, како бисмо радили оно што нам је Волфганг Ишингер још 2007. године представио као могуће решење, а то је потписивање међународно-правног споразума Београда и Приштине по моделу две Немачке из 1972. године. То је неприхватљиво, јер је то заправо потпуно признање сецесије КиМ. Не бежимо од дијалога зато што имамо јасне ставове — од Космета не одустајемо. Оставимо по страни наш национални идентитет и лигнит, одустајање би представљало трагично грешку, јер би се врло брзо отворило питање „велике Албаније“, Македоније, делимично Црне Горе и Републике Српске. У наредних пет или десет година вероватно бисмо имали рат на Балкану, дакле, сасвим супротно од онога што Вучић помиње, а то је да зарад мира, наше деце и будућности треба да, како он каже, направимо историјски компромис. Баш зарад свега тога сада не треба одустати. Као што се Република Српска Крајина бранила у Словенији, као што се Косово бранило у Републици Српској Крајини, тако се данас Рашка брани на Косову, а Војводина у Рашкој. Ниједан народ није имао срећну будућност тако што се повлачио, евакуисао своју војску и одустајао од својих територија, а Срби то раде већ 15, 20 година и ништа нам то није помогло.

Шта са војском Косова?

— Можемо да се боримо против војске Косова, али ми ништа нисмо радили до ње не дође. Морате да појачате улог, морате да јачате и своју војску, морате понекад да дигнете глас, што ми никад не радимо — кад то власт уради онда је то више фингирања ради. Да ли се то може спречити — ја нисам сигуран.

Да ли је доношење закона о бранитељима у Хрватској прави пут за помирење у региону?

— Наравно да није. Довољно знам хрватску историју да бих знао шта мисле о нама и знам да ће се то тешко променити. Они су изградили национални идентитет на ксенофобији што доводи до Јасеновца. Срби су озбиљан народ са богатијом историјом, племенитији смо да би на тај начин градили идентитет. Ми смо сигурни у себе, нама је остављен један Хиландар. Са друге стране, Хрватска је дуго имала главни град у другим државама — Будимпешти, Бечу, Београду, а данас у Бриселу. Наравно да закон о бранитељима није пут ка помирењу, али нисам сигуран да се у бившим југословенским државама прича о тој „југосфери“, то је бољка дела српске елите. Код Срба постоји анационална црта која је ван оквира своје националне културе и своје државе тражила неку врсту спаса. То је некада била Југославија, данас је то Европска унија.

Рекли сте да за данашње стање угрожености државе и грађана одговорност сносе подједнако све странке чија је политика утемељена на оданости евроатлантској заједници. Да ли можете да појасните ту спрегу?

— Рекао сам да ту одговорност сносимо сви, јер је то генерацијско питање. Не можете да побегнете од свог детета кад вас сутра пита: „Тата шта си радио док је Косово стицало независност?“. Водим странку која је била и биће значајна за Србију, али за ову земљу смо сви одговорни. Због тога што пре треба да изађемо из партитократског странчарења. Наш пут је сарадња са ЕУ, али не чланство, јер је она на заласку и има озбиљне проблеме. Осим тога, пуноправно чланство нас обавезује да признамо Косово. Ту постоји међутим и психолошки феномен — да не можемо ништа сами да урадимо, и ту је председник Србије у контрадикцији. Прича како смо лењи и наводи да на Западу много раде. Он нема поверења да наш народ може нешто сам да уради. Онда има идеју да ћемо се упристојити и модернизовати пуким преписивањем регулативе ЕУ, без икаквог промишљања. То је шарена лажа. Не треба нам пуноправно чланство, јер морамо да схватимо да нам ништа са неба неће пасти, нити ће нам из Брисела бити дано. Не мора мени Венецијанска комисија да каже како Устав Србије треба да изгледа. Ја то знам. Ако гласачи то не деле, имаћемо судбину мртвог листа на ветру.

Чекају нас београдски избори, да ли и са ким излазите?

— Приводимо крају писање програма за Београд, а нико ме не пита за његов садржај, већ само за колону. То говори о изопачености нашег изборног система. Што се коалиција тиче, било би потпуно логично да нови ДСС који је завршио смену генерација, који има нове људе и пуно енергије, изађе сам на изборе. Међутим, пошто је ова власт намерила да доврши сецесију КиМ, посао који се нама никако не свиђа, требало би јачати блок странака које имају слична или иста уверења по том питању. Дакле, то су Двери, Милан Стаматовић и сви други који сматрају да Србија може да се развија само ослонцем на сопствене снаге у сарадњи са свима, да не одустаје од Космета, да промисли свој европски пут и да, док све то ради, јача сопствене институције — „у се и у своје кљусе“. Када су у питању изборни услови, који су све само нису задовољавајући, ту је ДСС отворен да разговара са свима, па и са Сашом Јанковићем за кога иначе сматрамо да нам је политички противник.

СПУТЊИК