Народни посланици Демократске странке Србије Горица Гајић, Милан Лапчевић и Дејан Шулкић на Четвртом ванредном заседању Народне скупштине Републике Србије поднели су амандмане на предлог закона о измени и допунама Закона о пољопривредном земљишту.

Народни посланик и потпредседник Демократске странке Србије Дејан Шулкић рекао је да Закон не треба усвојити због тога што овај потез власти није нешто што је развојна потреба Србије већ  последица обавезе коју је Србија преузела усвајањем Закона о потврђивању ССП 2008.године.

„Подсећам вас да је предлог закона Скупштини упутила Влада Мирка Цветковића, односно Бориса Тадића, а да садашња власт због тога не жали, док су ДСС и често прозивани Коштуница били и против потписивања, да се не подсећамо ко га је и уз чију подршку потписао, а да су након тога посланици ДСС гласали против Закона о потврђивању ССП“, рекао је Шулкић и додаје да је тада Србија била обавезана да у року од 4 године, рачунајући од ступања на снагу ССП постепено усклади своје законодавство како би држављанима држава чланица ЕУ омогућила да стичу својину над непокретностима и тако им обезбеди исти третман  као и својим држављанима!

„Што се тиче основа на које се позива предлагач Закона који се налази у члану 97. у тачкама 9. и 12. које немају никакве везе са актуелним питањем, већ регулишу питања : тачка 9. – одрживи развој, систем заштите животне средине и биљног и животињског света, производњу и промет оружја и опасних материја…и тачка 12. – политику и мере развоја недовољно развијених подручја, организацију и коришћење простора, научно технолошки развој, предлагач Закона занемарио је тачку 1. којом је прописано да Србија у уређивању односа са другим државама и међународним организацијама обезбеђује сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике, што је поприлично угрожено у преговарачком процесу и свиме оним што се условно одвија паралелно с њим. Као и тадашњи закон о потврђивању ССП ондашњих власти, и овај закон овдашњих власти је последица спољнополитичке оријентације да ЕУ нема алтернативу. Па ако се морало прибећи акту нужде, а овај предлог Закона јесте акт нужде, требало је то изједначавање третмана држављана ЕУ са нашим држављанима у својинскоправним питањима везати за чланство Србије у ЕУ, ако се већ верује да би Србија некада могла постати чланица. Овако, са извесним условљавањима и неизвесним ЕУ перспективама Србије и на овом питању Србија се понаша по принципу ”не питам шта кошта”!!! А коштаће нас скупо“, рекао је Шулкић.

Дејан Шулкић о закону каже: „У суштини дозвољава се промет пољопривредног земљишта, тј. продаја пољопривредног земљишта у приватној својини странцима!!! И то треба отворено рећи! Уместо тога, покушава се представити да је прописивањем услова који се могу испунити тек за десет година, наравно да заинтересованих под оваквим условима неће бити, одлагањем спречена продаја пољопривредног земљишта странцима! Једина одговарајућа нормативна брана томе, да се то заиста желело, је управо члан 1. ст. 4. важећег Закона о пољопривреди који јасно каже :”Власник пољопривредног земљишта не може бити страно физичко, односно правно лице”, а не његова измена, како се то покушава представити! Дакле, ако се хтело онемогућити странцима стицање својине на пољопривредном земљишту ништа није требало мењати, односно требало је пооштравати код правних лица! Услови који се предвиђају за странце су углавном преузети из одредаба Закона којим се прописују услови за наше држављање кад је у питању стицање својине над државним пољопривредним земљиштем.

Није реално да ће било који држављанин било које државе чланице ЕУ одлучити да живи у Србији, у изнајмљеном домаћинству десет година и да за то издвоји двадесет хиљада евра, да десет година има регистровано пољопривредно газдинство, да најмање три године обрађује земљу у закупу, да уложи двадесет до тридесет хиљада евра у пољопривредну механизацију, да би након тога могао да купи до два хектара земље која се може купити за пет до шест хиљада евра. Сложићете се да баш и није нешто подстицајно па се питам ко у ову бајку још може поверовати и мислим да овакви прозирни маневри нису достојни овог високог Дома. Овим предлогом закона само се строгим условима одлаже промет земљишта са страним држављанима али зато тај страни држављанин може купити ПКБ и хиљаде хектара пољопривредног земљишта, и још приде може добити десет хиљада евра по радном месту, што је бар у Централној Србији око три до четири хектара земље!

На неки начин страни држављани држава чланица ЕУ јесу изједначени са нашим држављанима јер се од бављења пољопривредом у оваквим условима за десет година ни не може купити више од два хектара, тако да ово ограничење до два хектара којим се предлагач хвали и није било потребно. С друге стране, о каквом ми изједначавању говоримо, и о каквом истом третману када ЕУ константно, па баш и у самом такозваном преговарачком процесу, све по мери и реду овог ССП, Србију изложе једностраним условљавањима, како за свој, тако и за туђ рачун! Да ли о томе уопште треба трошити речи кад и сами носиоци највиших државних функција редовно о томе говоре, роне сузе пред лицем јавности и за потребе домаћег манипулисања, повремено негодујући према преговарачима.  Дакле, да закључимо, само одустајањем од измене закона може се постици циљ који је предлагач поставио овим Предлогом закона“, рекао је Шулкић.

Дејан Шулкић о правним лицима каже: „Од овлашћеног представника Владе као предлагача Закона чули смо да је овај предлог део домишљатог плана да се спречи да  набројани домаћи тајкуни остану без конкуренције у најављеној приватизацији неких виталних агроиндустријских субјеката који подразумевају и приватизацију десетина хиљада хектара државног пољопривредног земљишта. Па ,наводно, зато нису изузета правна лица, иако се то замера претходнима, нити им је бар отежано као физичким лицима кад је у питању својина над пољопривредним земљиштем.То значи да има заинтересованих иностраних и да им треба омогућити да буду конкуренција домаћим. Претходно је питање шта уопште од тих ресурса треба продавати, а не фингирање конкуренције од стране државе. Као да ти страни тајкуни не могу после куповине да препродају домаћим тајкунима а да не говоримо да ти очигледно пожељнији, страни тајкуни, могу, у ствари да буду само привидно страни! То не би био први пут“,закључио је Шулкић.