Поштоване колеге,
Поводом прослијеђене поруке, желим да вам саопштим
сљедеће. Универзитет је заиста у обавези да реагује у јавности када се дешавају крупни догађаји у друштву, на које они који би требало да су интелектуална елита заједнице не би смјели да ћуте. Слажем се такође с оцјеном о неприхватљивом стању у друштву „заслугом“ актуелних власти, почевши од насиља па до медијских прогона (уз све ставке побројане између). Што се тиче „професионалних стадарда који се грубо нарушавају на универзитетима“, и са тиме се у потпуности слажем, али ми је нејасно одакле колегама са Философског факултета, па и нама са ФНП, помисао да главну одговорност за то сваљују/сваљујемо на власти, било које у посљедњих 19 година, када се лавовски дио одговорности за то носимо управо ми с универзитета. Ми смо ти који су аутономију схватили и практиковали као „право“ и могућност да доводимо „своје људе“ без обзира на способност и квалификције, да „реформишемо“ наставне програме махом по „начелу“ од лошега ка горем, да своје личне и групне интересе претпостављамо интересима установа (ако смо уопште и били свјесни њиховога постојања) у којима радимо, што се прије свега рефлектује у обавези да се и лично и колективно трудимо да нам студенти на свим нивоима студија буду што образованији, што обавјештенији и што стручнији.

Довољно дуго сам на ФПН да знам да су ствари с годинама не само ишле у лошем смјеру него и да је највећа одговорност у том погледу на нама, наставницима, који смо системски деградирили образовани ниво и друштвени углед. Ситуација и њена генеза у том погледу је слична и на Философском факултету. Што се тиче „плагијаризма“ – с овом ријечју се, макар у српском, нијесам сусретао, али претпоставам шта би могла да значи – нијесмо ли ми свих ових година ћутали на високошколску законску регулативу која је отворила пут формалноправном изједначавању државних и приватних универзитета, што је у пракси, због принципа „конкуренције“ и
„тржишта“ (у високом образовању, као да је пијаца!) отворило пут за изразито опадање квалитета наставе и постигнутог знања и на државним универзитетима? Плагијати на приватним, али и на државним универзитетима, посљедица су нашега вишегодишњега ћутања и масовног саучесништва у нарушавању „професионалних стадарда“, коришћењем нашега „права“ да предајемо и на по неколико универзитета, неријетко истих оних приватних над којима смо се дволично згражали, иако је и државни универзитет, захављујући нашој дугогодишњој пракси непринципијелних компромиса све више почео да личи на приватне.

Што се тиче подршке протестним скуповима који се одржавају по Србији, није јасно како је могуће подржати нешто за шта је неизвјесно ко га тачно организује – јер људи истурени у јавност по свој прилици нијесу прави организатори. То отвара могућност допуњавања, ревидирања спискова захтјева, у складу са процјеном текуће дневнополитичке конјунктуре нама непознатих појединаца или скупина, за шта ми својим позивом, именима и установом, с остатком угледа који би требало да има, треба да неопозиво јамчимо. Мислим да би се протести оваквога типа могли подржати само ако би постојала прозирна организациона структура и јасан и коначан списак конкретних оправданих политичких захтјева. Овако, ова окупљања прије личе на издувавање нагомиалне енергије становништва незадовољног безочношћу режимске пропаганде и бахатошћу њиховога начина владавине, него на нешто што има изгледа да прерасте у конструктиван политички покрет. Под тим условима мислим да није разборито подржавати нешто такво. Ипак, оно што највише боде очи у овом предлогу јесте да се дигне глас сада, пошто је универзитет посљедњих година не једном пропуштао прилике да реагује када је морао. У писму нас, с пуним правом, подсјећају на то да ми предајемо о разним важним стварима, почевши од грађанских и политичких слобода, па до подјеле власти и слободе медија. Тачно, али ми, или макар неки од нас, предају и о слободи, правди, истини, па и дужности супростастављања неправди, лажи и насиљу.
Стога вам, драге колеге, постављам питање, гдје
смо били 2008. када је на дијелу наше државне територије, кршењем бројних правних и моралних норми, проглашена независност некакве државе „Косово“? Београдски универзитет из 1914, из 1941, вјерујем и онај из 1990, сигурно не би на нешто такво могао ћутати. Ми смо у том „успјели“. Баш то су оне
ријетке, ванредне повијесне прилике када људи с универзитета немају право да само раде свој посао, један од најважнијих у друштву и заједници, узгред. Тих дана ми смо, као институција, и као „сталеж“, ћутали. Наши студенти нијесу. Окупили су се спонтано дан послије проглашења „независности“ и у протестној шетњи отишли на Трг Републике. Професора ФПН ту није било с њима – своје присуство том приликом занемарићу (а нико ме није звао, нити обавијестио, што могу потврдити неки од тадашњих студената који су били на том протесту, а данас сједе међу нама као наше колеге), јер један од сто и нешто је статистичка грешка. А грешка није била само статистичка већ и морална. Ни послије тога се не сјећам да смо на ту ситуацију икако реаговали – ни као ФПН нити као БУ. А морали смо, ако смо универзитет, и ако желимо да будемо достојни оних који су некада предавали на њему, служећи као беспријекорни узор у сваком смислу Исте ове власти, које изазивају оправдану љутњу грађана који сваке суботе протестују, већ више од годину и по дана залажу се за „раграничење“ и „компромис“ „са Приштином“, за шта можда још само „најправовјернији“ гласачи СНС још неким чудом не схватају да је ријеч о предаји државне територије одметницима који противправно, уз употребу силе и агресију НАТО, покушавају да се одвоје од државе Србије. То се дешава више од годину и по дана, а ми, као универзитет, ћутимо. Чему то ми, драге колеге, учимо своје студенте – да треба да ћутке прелазе преко бескрупулозног насиља – ако га чини и Запад, па чак и онај ко због других ствари, махом с правом, изазива – уколико то ради по упутствима НАТО-насилника из 1999, који и даље истрајавају на својој отимачини дијела наше државне територије?

Ако о тој, НАЈВЕЋОЈ НЕПРАВДИ која се дешава у нашој земљи и с нашом земљом већ годинама ћутимо– што је недопустиво неопростиво, онда мислим да смо, до даљњега, изгубили морално право да се, као институција, оглашавамо поводом осталих бестидности које неуморно продукују актуалне власти Републике Србије.