Мера динамичности наше историје можда се најбоље огледа у чињеници да смо у прилици да ту историју два пута меримо временом ”пре Косова” и ”после Косова”, што значи пре 1389. и после 1389, али и пре 1999. и после ове године. Зато је свако данашње сећање на Видовдан истовремо сећање и на сваку његову реплику, каквих је било доста у нашем роду. Данас се не може говорити о Видовдану као што се говорило до пре осамнаeст година односно не може се прећуткивати оно што се десило на крају 20. века.

     Друго је питање колико је то сећање данас пожељно, колико задире у стварање нових митова који треба да замене оне старе и, како неки кажу, штетне. А међу њима је најнепожељнији косовски мит, јер је он једини окренут будућности односно будуђем веку, за разлику од пожељне будућности која ће брзо проћи, као што брзо пролази и нестаје све што је од овога света.

     Дакле, проблем косовског мита није што је окренут прошлости, већ зато што је, као сви есхатолошки митови,  окренут будућности, а у будућности нема места за два мита. Поред тога,  косовски мит је саздан на оном темељу, који се не може разрушити, саздан је на небу и од неба. Није познато у историји човечанста да се ишта могло разрушити чији је темељ од неба саздан. Зато наше време постаје препознатљиво и по том бесомучном насртају на мит и небо, а у ствари један се мит жели заменити другим, а нови Вавилон и нова кула стреме да дотакну небо самољубља и гордости.

     Мит о Косову замењује се митом о Содоми.

     Уместо видовданске етике намеће се протестантска философија.

     Дрво се калеми нерастом.

     Јутро се облачи у сумрак.

     Војска квазилекара покушава да нас остави без наше душе и да нам трансплантира нову душу.

     А једино им се, у ствари, душа може и одупрети.

     Она душа која се храни вером, надом и љубављу.

     Она душа која стреми наручју јединог нашег пријатеља.

     Она душа која се наоружава трпљењем, чекајући живот будућег века.

     Зато ми дозволите да вечерас овде подсетим на неколико таквих душа, на неколико оних који су у најтежим временима били наоружани не само трпљењем, већ и вером, надом и љубављу.

     Косово је за њих било и мит и место њиховог личног сведочења Христа, оно је било и Голгота и нада у васкрсење.

     Таква вера и такво трпљење, посведочено и записано, могло је бити само у оним људима, који су се напајали Лазаревим  подвигом и његовом надом у царство вечно.

     Сва три примера говоре о времену пред непосредно ослобођења Косова 1912. године.

     Први пример: Када је Милан Ракић, као српски конзул напустио још увек поробљено Косово, 1911. године, његов велики пријатељ, Стојан Чемерикић, из Скуланова код Приштине, родом Призренац, већ стар и изнемогао, рекао му је: ”Нећу, не могу да умрем пре него што видим српског војника на ослобођеном Косову”.  Када је песник Ракић, сада као војник и добровољац, ушао у Приштину 1912. године са војском ђенерала Божидара Јанковића, пожурио је да оде у Скуланово. Затекао је изнемоглог али још увек живог Чемерикића, старца који је имао снаге само да се придигне и пољуби у чело Милана Ракића. Управо је Ракић био први српски војник којег је видео. Након тога је мирно испустио душу.

     Драга браћо, Има ли веће наде од ове?

     Други пример: Исте 1911. године у зграду приштинске Митрополије долази чича Мојсил Златановић, из тадашег села Каменице, под Новим Брдом. Један син му у турској војсци, а други у гњиланској тамници. Не тражи он помоћ, све ће да истрпи само да има ко да дочека Србију у његовом селу, да има Србија кога да нађе кад буде дошла. Објашњавајући Григорију Божовићу, тадашњем службенику у Митрополији, зашто његов син не треба да бежи у Србију, каже и следеће: ”Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: ‘ето нема овде нико твој – неје ово твоје…’ ” Наравно, имала је кога Србија да нађе у Каменици 1912.

     Часни оци, има ли веће вере од ове?

     Трећи пример је казивао Епископ рашко-призренски Павле, а записао  је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. Један старац из околине Урошевца је испричао Епископу Павлу 1959. године како је једна многољудна породица из околине Урошевца, са 60 чланова, решила 1910. године, због турског и арнаутског терора, да се самоистреби или да, ако је то уопште могуће, побегне у Србију. Зато четири брата, старешине задруге, оду свештенику у Урошевац по савет. Он им рече да издрже још годину-две, јер ће доћи слобода. И би заиста тако. Старац, који је све то испричао Епископу Павлу, закључио је: ”Да ми попустисмо онда 1910. године, за две године пропало би нам свих 500 година, за две године изгубили би све.”

     Драга децо, има ли већег трпљења од овога?

     Може ли ишта лепше илустровати колико две године значе у испуњењу оног времена, које се, Божјим промислом, испуњава правдом и истином.

     Зато ја верујем да и данас негде, на Косову и Метохији, живе она четири брата што послушаше савет свог свештеника.

     Верујем да је тамо и неки нови Мојсил Златановић.

     Сигурно исту наду гаји неки нови Стојан Чемерикић, чекајући српског војника.

     Верујем да овде међу нама постоји неки нови Милан Ракић.

     Србија, сиуран сам, и данас има ђенерала Божидара Јанковића, ослободиоца Косова, или мајора Селимира Остојића, који је пре самог ослобођења, 1912, унео српску заставу у Призрен. На наговарање руског конзула да се повуче са малобројним људством, он ће рећи: ”Ја не могу више одступати. Побио сам српску заставу у Призрену и крај ње ћу умрети.”

     Верујем и да ће се у свакој генерацији нашег народа рађати овакве личности. Ко ће поновити њихов подвиг, ко ће означити тријумф вере, наде и љубави, ко ће на Гази-Местану позвати новог Ракића да говори стихове, пркос ”западњачкој реци”, једино Господ зна.

      Јер, за све је, као што видесмо, потребно испуњење времена.

      Испуњење времена тражи трпљење, а трпљење доноси спасење.

      Дужни смо, чекајући то, да чинимо следеће:

      Да васпитавамо наше војнике тако да њихов сан буде одлазак на Косово а не у Либан.

      Јер је мисија сваке војске да поврати оно што је изгубљено и да чува пре свега оно што је наше.

      Да наше ученике и студенте научимо где је Жича.

      Данас огромна већина њих не зна на географској карти да покаже где је место које је симбол независне српске државе и аутокефалне Српске цркве. Ако се настави са форсирањем непримерених образовних садржаја, а са запостављањем националне историје и културе, за неку годину неће бити оних у школским клупама који ће знати где су Пећ и Дечани.

     Да нацију научимо памђењу а не забораву.

    Ако се не будемо сећали 1389. и 1999. и не будемо захвални онима који су часно бранили отаџбину, остаћемо и без отаџбине и без будућности.

     Драга децо, овогодишњи матуранти, ви осамнаестогодишњаци, запамтите да сте рођени 1999. године.

     Запамтите да су највећи српски научници, Михајло Пупин и Никола Тесла, били највећи зато што им је знање од Бога даровано и што су израсли и васпитали се на косовском миту и на миту о Краљевићу Марку.

     Запамтите и да Содома никада не може бити Сион

     А Косово ће увек бити Јерусалим.

проф. др Драгиша Бојовић, редовни професор Универзитета у Нишу и члан Главног одбора Демократске странке Србије

Фотографије преузете са сајта Епархије нишке