Mera dinamičnosti naše istorije možda se najbolje ogleda u činjenici da smo u prilici da tu istoriju dva puta merimo vremenom ”pre Kosova” i ”posle Kosova”, što znači pre 1389. i posle 1389, ali i pre 1999. i posle ove godine. Zato je svako današnje sećanje na Vidovdan istovremo sećanje i na svaku njegovu repliku, kakvih je bilo dosta u našem rodu. Danas se ne može govoriti o Vidovdanu kao što se govorilo do pre osamnaest godina odnosno ne može se prećutkivati ono što se desilo na kraju 20. veka.

     Drugo je pitanje koliko je to sećanje danas poželjno, koliko zadire u stvaranje novih mitova koji treba da zamene one stare i, kako neki kažu, štetne. A među njima je najnepoželjniji kosovski mit, jer je on jedini okrenut budućnosti odnosno buduđem veku, za razliku od poželjne budućnosti koja će brzo proći, kao što brzo prolazi i nestaje sve što je od ovoga sveta.

     Dakle, problem kosovskog mita nije što je okrenut prošlosti, već zato što je, kao svi eshatološki mitovi,  okrenut budućnosti, a u budućnosti nema mesta za dva mita. Pored toga,  kosovski mit je sazdan na onom temelju, koji se ne može razrušiti, sazdan je na nebu i od neba. Nije poznato u istoriji čovečansta da se išta moglo razrušiti čiji je temelj od neba sazdan. Zato naše vreme postaje prepoznatljivo i po tom besomučnom nasrtaju na mit i nebo, a u stvari jedan se mit želi zameniti drugim, a novi Vavilon i nova kula streme da dotaknu nebo samoljublja i gordosti.

     Mit o Kosovu zamenjuje se mitom o Sodomi.

     Umesto vidovdanske etike nameće se protestantska filosofija.

     Drvo se kalemi nerastom.

     Jutro se oblači u sumrak.

     Vojska kvazilekara pokušava da nas ostavi bez naše duše i da nam transplantira novu dušu.

     A jedino im se, u stvari, duša može i odupreti.

     Ona duša koja se hrani verom, nadom i ljubavlju.

     Ona duša koja stremi naručju jedinog našeg prijatelja.

     Ona duša koja se naoružava trpljenjem, čekajući život budućeg veka.

     Zato mi dozvolite da večeras ovde podsetim na nekoliko takvih duša, na nekoliko onih koji su u najtežim vremenima bili naoružani ne samo trpljenjem, već i verom, nadom i ljubavlju.

     Kosovo je za njih bilo i mit i mesto njihovog ličnog svedočenja Hrista, ono je bilo i Golgota i nada u vaskrsenje.

     Takva vera i takvo trpljenje, posvedočeno i zapisano, moglo je biti samo u onim ljudima, koji su se napajali Lazarevim  podvigom i njegovom nadom u carstvo večno.

     Sva tri primera govore o vremenu pred neposredno oslobođenja Kosova 1912. godine.

     Prvi primer: Kada je Milan Rakić, kao srpski konzul napustio još uvek porobljeno Kosovo, 1911. godine, njegov veliki prijatelj, Stojan Čemerikić, iz Skulanova kod Prištine, rodom Prizrenac, već star i iznemogao, rekao mu je: ”Neću, ne mogu da umrem pre nego što vidim srpskog vojnika na oslobođenom Kosovu”.  Kada je pesnik Rakić, sada kao vojnik i dobrovoljac, ušao u Prištinu 1912. godine sa vojskom đenerala Božidara Jankovića, požurio je da ode u Skulanovo. Zatekao je iznemoglog ali još uvek živog Čemerikića, starca koji je imao snage samo da se pridigne i poljubi u čelo Milana Rakića. Upravo je Rakić bio prvi srpski vojnik kojeg je video. Nakon toga je mirno ispustio dušu.

     Draga braćo, Ima li veće nade od ove?

     Drugi primer: Iste 1911. godine u zgradu prištinske Mitropolije dolazi čiča Mojsil Zlatanović, iz tadašeg sela Kamenice, pod Novim Brdom. Jedan sin mu u turskoj vojsci, a drugi u gnjilanskoj tamnici. Ne traži on pomoć, sve će da istrpi samo da ima ko da dočeka Srbiju u njegovom selu, da ima Srbija koga da nađe kad bude došla. Objašnjavajući Grigoriju Božoviću, tadašnjem službeniku u Mitropoliji, zašto njegov sin ne treba da beži u Srbiju, kaže i sledeće: ”Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju. Kad dođe ovamo, pa nikoga od nas ne nađe – će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: ‘eto nema ovde niko tvoj – neje ovo tvoje…’ ” Naravno, imala je koga Srbija da nađe u Kamenici 1912.

     Časni oci, ima li veće vere od ove?

     Treći primer je kazivao Episkop raško-prizrenski Pavle, a zapisao  je protojerej-stavrofor Milutin Timotijević. Jedan starac iz okoline Uroševca je ispričao Episkopu Pavlu 1959. godine kako je jedna mnogoljudna porodica iz okoline Uroševca, sa 60 članova, rešila 1910. godine, zbog turskog i arnautskog terora, da se samoistrebi ili da, ako je to uopšte moguće, pobegne u Srbiju. Zato četiri brata, starešine zadruge, odu svešteniku u Uroševac po savet. On im reče da izdrže još godinu-dve, jer će doći sloboda. I bi zaista tako. Starac, koji je sve to ispričao Episkopu Pavlu, zaključio je: ”Da mi popustismo onda 1910. godine, za dve godine propalo bi nam svih 500 godina, za dve godine izgubili bi sve.”

     Draga deco, ima li većeg trpljenja od ovoga?

     Može li išta lepše ilustrovati koliko dve godine znače u ispunjenju onog vremena, koje se, Božjim promislom, ispunjava pravdom i istinom.

     Zato ja verujem da i danas negde, na Kosovu i Metohiji, žive ona četiri brata što poslušaše savet svog sveštenika.

     Verujem da je tamo i neki novi Mojsil Zlatanović.

     Sigurno istu nadu gaji neki novi Stojan Čemerikić, čekajući srpskog vojnika.

     Verujem da ovde među nama postoji neki novi Milan Rakić.

     Srbija, siuran sam, i danas ima đenerala Božidara Jankovića, oslobodioca Kosova, ili majora Selimira Ostojića, koji je pre samog oslobođenja, 1912, uneo srpsku zastavu u Prizren. Na nagovaranje ruskog konzula da se povuče sa malobrojnim ljudstvom, on će reći: ”Ja ne mogu više odstupati. Pobio sam srpsku zastavu u Prizrenu i kraj nje ću umreti.”

     Verujem i da će se u svakoj generaciji našeg naroda rađati ovakve ličnosti. Ko će ponoviti njihov podvig, ko će označiti trijumf vere, nade i ljubavi, ko će na Gazi-Mestanu pozvati novog Rakića da govori stihove, prkos ”zapadnjačkoj reci”, jedino Gospod zna.

      Jer, za sve je, kao što videsmo, potrebno ispunjenje vremena.

      Ispunjenje vremena traži trpljenje, a trpljenje donosi spasenje.

      Dužni smo, čekajući to, da činimo sledeće:

      Da vaspitavamo naše vojnike tako da njihov san bude odlazak na Kosovo a ne u Liban.

      Jer je misija svake vojske da povrati ono što je izgubljeno i da čuva pre svega ono što je naše.

      Da naše učenike i studente naučimo gde je Žiča.

      Danas ogromna većina njih ne zna na geografskoj karti da pokaže gde je mesto koje je simbol nezavisne srpske države i autokefalne Srpske crkve. Ako se nastavi sa forsiranjem neprimerenih obrazovnih sadržaja, a sa zapostavljanjem nacionalne istorije i kulture, za neku godinu neće biti onih u školskim klupama koji će znati gde su Peć i Dečani.

     Da naciju naučimo pamđenju a ne zaboravu.

    Ako se ne budemo sećali 1389. i 1999. i ne budemo zahvalni onima koji su časno branili otadžbinu, ostaćemo i bez otadžbine i bez budućnosti.

     Draga deco, ovogodišnji maturanti, vi osamnaestogodišnjaci, zapamtite da ste rođeni 1999. godine.

     Zapamtite da su najveći srpski naučnici, Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, bili najveći zato što im je znanje od Boga darovano i što su izrasli i vaspitali se na kosovskom mitu i na mitu o Kraljeviću Marku.

     Zapamtite i da Sodoma nikada ne može biti Sion

     A Kosovo će uvek biti Jerusalim.

prof. dr Dragiša Bojović, redovni profesor Univerziteta u Nišu i član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije

Fotografije preuzete sa sajta Eparhije niške