Ко год и мало ослушкује глас јавности у Србији, није очекивао да се уважени пензионисани новинар „Политике“, г. Бошко Јакшић, не згрози прочитавши „Апел за одбрану Косова“, објављен у Божићном издању „Политике“. Почев од насловне. Има ли икаквог смисла бранити неодбрањиво. Зар ико разуман у Србији, сматра он, не пристаје на то да се потписом домаћег високог званичника на текст који је писала туђа рука, којим се независност Косова од Србије трајно правно закива, него хоће борбу с ветрењачама не би ли тиме доказао да је његово оно што више не држи у својој руци него му је силом отето.

Премда је неупутно говорити у име многих индивидуалности „Апела…“ (ставрафора и центрафора, како им се подсмева г. Јакошић), разлози састављача и потписника његовог и без упрошћавања ствари, не могу бити јаснији. Космет је од 1999. једним дипломатским, додуше провидним триком, потписивањем текста који је опет писала туђа рука требало да потисне државу Србију са тог простора и да организује своју власт на основу Устава који је био саставни део тог данајског текста. Идеја о пуној самосталности Косова била је замаскирана у последњем поглављу, његовом последњем ставу тог никада усвојеног споразума из Рамбујеа.

Када је „замка“ прочитана и потписивање самокомадања државне територије одбијемо, уследило је тромесечно НАТО бомбардовање Србије. Уз несразмерне жртве људства и природе, државност Србије померена је и одбачена на административне границе између Србије и Космета.

Та србијина територија је неку годину потом сама прогласила своју државну самосталност, коју су њени правни ствараоци први признали. Али тој самопроглашеној држави, Републици Косово, било је, да би функционисала као држава, потребно међународно признање без којег је она само територија силом отцепљена од државе Србије. Тог признања нема без пристанка Србије.

Америка се већ деценију са својим сателитима довија како да приволи Србију да стави потпис на текст који ће опет писати други, којим Србија трајно „нормализује“ односе са Републиком Косово. Право значење ове језичке камуфлаже је да Космет више није војном силом од ње отргнута територија, него је самостална, међународно призната Република Косово.

Потписници „Апела…“ дижу глас против евентуалног српског потписивања таквог „споразума“, јер би он значио одрицање од србијине територије, која је у овом случају много вишег значења од земиљишта. То је територија која је симбол националног бића српског народа. Док су је физички освајали, НАТО и Америка гађале су Србију бомбама, а сада, да је уобличе у државу, гађају је разним „слаткишима“, почев од јалових нада које јој стављају преко ЕУ у изглед, па до материјалне помоћи иза које не стоји доброчинство.

Косовска битка била је за Србију војни пораз. Она је означила крај средњовековне српске државе. Али, она се и данас велича и слави као херојска одлука кнеза Лазара, српског владаоца, да пре са својом војском и властелом падне пред оновременом највећом војном силом, него да јој се покори и да умакне са бојишта. Смисао „Апела…“ је да после готово седам векова надахне српске званичнике на тај достојанствени чин- да су им национално достојанство и национална слобода испред свих „европских вредности“.

 

Ратко Марковић, пензионисани професор Правног факултета Универзитета у Београду