Ko god i malo osluškuje glas javnosti u Srbiji, nije očekivao da se uvaženi penzionisani novinar „Politike“, g. Boško Jakšić, ne zgrozi pročitavši „Apel za odbranu Kosova“, objavljen u Božićnom izdanju „Politike“. Počev od naslovne. Ima li ikakvog smisla braniti neodbranjivo. Zar iko razuman u Srbiji, smatra on, ne pristaje na to da se potpisom domaćeg visokog zvaničnika na tekst koji je pisala tuđa ruka, kojim se nezavisnost Kosova od Srbije trajno pravno zakiva, nego hoće borbu s vetrenjačama ne bi li time dokazao da je njegovo ono što više ne drži u svojoj ruci nego mu je silom oteto.

Premda je neuputno govoriti u ime mnogih individualnosti „Apela…“ (stavrafora i centrafora, kako im se podsmeva g. Jakošić), razlozi sastavljača i potpisnika njegovog i bez uprošćavanja stvari, ne mogu biti jasniji. Kosmet je od 1999. jednim diplomatskim, doduše providnim trikom, potpisivanjem teksta koji je opet pisala tuđa ruka trebalo da potisne državu Srbiju sa tog prostora i da organizuje svoju vlast na osnovu Ustava koji je bio sastavni deo tog danajskog teksta. Ideja o punoj samostalnosti Kosova bila je zamaskirana u poslednjem poglavlju, njegovom poslednjem stavu tog nikada usvojenog sporazuma iz Rambujea.

Kada je „zamka“ pročitana i potpisivanje samokomadanja državne teritorije odbijemo, usledilo je tromesečno NATO bombardovanje Srbije. Uz nesrazmerne žrtve ljudstva i prirode, državnost Srbije pomerena je i odbačena na administrativne granice između Srbije i Kosmeta.

Ta srbijina teritorija je neku godinu potom sama proglasila svoju državnu samostalnost, koju su njeni pravni stvaraoci prvi priznali. Ali toj samoproglašenoj državi, Republici Kosovo, bilo je, da bi funkcionisala kao država, potrebno međunarodno priznanje bez kojeg je ona samo teritorija silom otcepljena od države Srbije. Tog priznanja nema bez pristanka Srbije.

Amerika se već deceniju sa svojim satelitima dovija kako da privoli Srbiju da stavi potpis na tekst koji će opet pisati drugi, kojim Srbija trajno „normalizuje“ odnose sa Republikom Kosovo. Pravo značenje ove jezičke kamuflaže je da Kosmet više nije vojnom silom od nje otrgnuta teritorija, nego je samostalna, međunarodno priznata Republika Kosovo.

Potpisnici „Apela…“ dižu glas protiv eventualnog srpskog potpisivanja takvog „sporazuma“, jer bi on značio odricanje od srbijine teritorije, koja je u ovom slučaju mnogo višeg značenja od zemiljišta. To je teritorija koja je simbol nacionalnog bića srpskog naroda. Dok su je fizički osvajali, NATO i Amerika gađale su Srbiju bombama, a sada, da je uobliče u državu, gađaju je raznim „slatkišima“, počev od jalovih nada koje joj stavljaju preko EU u izgled, pa do materijalne pomoći iza koje ne stoji dobročinstvo.

Kosovska bitka bila je za Srbiju vojni poraz. Ona je označila kraj srednjovekovne srpske države. Ali, ona se i danas veliča i slavi kao herojska odluka kneza Lazara, srpskog vladaoca, da pre sa svojom vojskom i vlastelom padne pred onovremenom najvećom vojnom silom, nego da joj se pokori i da umakne sa bojišta. Smisao „Apela…“ je da posle gotovo sedam vekova nadahne srpske zvaničnike na taj dostojanstveni čin- da su im nacionalno dostojanstvo i nacionalna sloboda ispred svih „evropskih vrednosti“.

 

Ratko Marković, penzionisani profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu