Умро је професор др Милан Радуловић. Некадашњи народни посланик. Министар вера у првој Влади Војислава Коштунице. Умро је наш пријатељ.

Милана Радуловића сам упознао у Народној Скупштини када се у њој појавио као посланик. Нисам га познавао пре тога. Његов неуобичајен, помало разбарушен изглед је чак натерао једну нашу помало лакомислену колегиницу да се гласно пита ко је послао „овог јуродивог човека“. Првобитно непознавање су сасвим брзо замениле симпатије свих у посланичком клубу. Јер, професор је био човек тихе речи, одлучног и надасве логичног става, човек кога сте, чак и када се са њим не слажете, морали да цените. Због аргумената, због толеранције, због националне одлучности, због свих особина које данас Србији и укупној српској политичкој сцени толико недостају.

Ценили су га страначки пријатељи. Ценили су га противници. Сећам се једног од наступа једне од перјаница ДОС-ове Владе, у време већ дубоког опозиционог рада ДСС-а, у Скупштини, која је, ниподаштавајући целокупну опозицију, ипак морала да призна како увек са пажњом саслуша оно што Милан Радуловић има да каже.

У Влади Србије смо три и по године седели један до другога. Тако је удесила она виша, јача, боља сила од оних које материјалистичка наука познаје. И из разговора, оних пролазних, између тачака дневног реда, пре и после седница, успутних коментара и опаски, могао сам да упознам једног другог професора Радуловића. Био је човек широких знања. Волео је да седницама Владе улази у дискусије, кратке, мирне, добронамерне, онда када је имао шта да каже и како да допринесе. У тим је дискусијама својим питањима посвећеним привреди и финансијама разоружавао често и тадашње креаторе економске политике. Долазио је седнице Владе спреман, проучавајући и материјале за тачке дневног реда које су му биле стране, и често ме је, пречесто чак, хватао у апсолутној неинформисаности и савршеном незнању о толико ствари о којима је Влада одлучивала.

Био је и човек чврстих моралних и националних принципа. Показао их је, јавно, вероватно највише, а то је данас у Србији заборављено, када се ухватио у коштац са страним амбасадама и прозападним медијима, бранећи право Српске православне цркве, али и других традиционалних верских заједница, њихову посебност да се не региструју у лаичким књигама и по лаичким, пролазним, законима. Сећам се добро покушаја са различитих страна да се секте и ритуали изједначе са традиционалним зајединицама, сећам се притисака, озбиљних и чврстих, да Свети Сава буде изједначен са Саи Бабом, и још чвршћег, стаменијег, отпора који је мирно, без повишеног тона, све док оно у шта је веровао није истерао до краја, пружао.

Србији и српству ће у туробним годинама које долазе недостајати људи особина професора Милана Радуловића. Они одлазе. А нови се не појављују.