Umro je profesor dr Milan Radulović. Nekadašnji narodni poslanik. Ministar vera u prvoj Vladi Vojislava Koštunice. Umro je naš prijatelj.

Milana Radulovića sam upoznao u Narodnoj Skupštini kada se u njoj pojavio kao poslanik. Nisam ga poznavao pre toga. Njegov neuobičajen, pomalo razbarušen izgled je čak naterao jednu našu pomalo lakomislenu koleginicu da se glasno pita ko je poslao „ovog jurodivog čoveka“. Prvobitno nepoznavanje su sasvim brzo zamenile simpatije svih u poslaničkom klubu. Jer, profesor je bio čovek tihe reči, odlučnog i nadasve logičnog stava, čovek koga ste, čak i kada se sa njim ne slažete, morali da cenite. Zbog argumenata, zbog tolerancije, zbog nacionalne odlučnosti, zbog svih osobina koje danas Srbiji i ukupnoj srpskoj političkoj sceni toliko nedostaju.

Cenili su ga stranački prijatelji. Cenili su ga protivnici. Sećam se jednog od nastupa jedne od perjanica DOS-ove Vlade, u vreme već dubokog opozicionog rada DSS-a, u Skupštini, koja je, nipodaštavajući celokupnu opoziciju, ipak morala da prizna kako uvek sa pažnjom sasluša ono što Milan Radulović ima da kaže.

U Vladi Srbije smo tri i po godine sedeli jedan do drugoga. Tako je udesila ona viša, jača, bolja sila od onih koje materijalistička nauka poznaje. I iz razgovora, onih prolaznih, između tačaka dnevnog reda, pre i posle sednica, usputnih komentara i opaski, mogao sam da upoznam jednog drugog profesora Radulovića. Bio je čovek širokih znanja. Voleo je da sednicama Vlade ulazi u diskusije, kratke, mirne, dobronamerne, onda kada je imao šta da kaže i kako da doprinese. U tim je diskusijama svojim pitanjima posvećenim privredi i finansijama razoružavao često i tadašnje kreatore ekonomske politike. Dolazio je sednice Vlade spreman, proučavajući i materijale za tačke dnevnog reda koje su mu bile strane, i često me je, prečesto čak, hvatao u apsolutnoj neinformisanosti i savršenom neznanju o toliko stvari o kojima je Vlada odlučivala.

Bio je i čovek čvrstih moralnih i nacionalnih principa. Pokazao ih je, javno, verovatno najviše, a to je danas u Srbiji zaboravljeno, kada se uhvatio u koštac sa stranim ambasadama i prozapadnim medijima, braneći pravo Srpske pravoslavne crkve, ali i drugih tradicionalnih verskih zajednica, njihovu posebnost da se ne registruju u laičkim knjigama i po laičkim, prolaznim, zakonima. Sećam se dobro pokušaja sa različitih strana da se sekte i rituali izjednače sa tradicionalnim zajedinicama, sećam se pritisaka, ozbiljnih i čvrstih, da Sveti Sava bude izjednačen sa Sai Babom, i još čvršćeg, stamenijeg, otpora koji je mirno, bez povišenog tona, sve dok ono u šta je verovao nije isterao do kraja, pružao.

Srbiji i srpstvu će u turobnim godinama koje dolaze nedostajati ljudi osobina profesora Milana Radulovića. Oni odlaze. A novi se ne pojavljuju.