Започео бих своја размишљања о Косовском завету, реченицом која на први поглед нема никакве везе са овом темом. На једном месту, професор Славко Гордић каже да су писци некада имали судбину, а данас само каријеру. И заиста, онај ко би тврдио да су Црњански и Андрић били успешни (што значи да су имали каријеру) тај би толико поједноставио њихове личности, да оне више не би ни биле вредне памћења, без обзира на тзв. успешност.

Овде се већ назире основна разлика између судбине и каријере.

Каријера, наиме, постоји само у једном времену: у садашњости. Каријера не може да преживи смрт каријеристе. Не постоји сећање на неку каријеру из прошлости: каријера је увек присутна само сада и само овде.

Зашто је то тако?

Ево одговора: правити каријеру значи радикално прихватити правила садашњости. Каријериста свесно подешава свој живот у складу са захтевима тренутка. Он се одриче прошлости, ако је она у несагласности са садашњошћу. Тако долазимо до парадокса каријере: са једне стране, каријера обезличује особу. Са друге стране, каријера једном броју обезличених особа, за награду, даје извесне привилегије чиме се такозвана успешна особа привидно разликује од такозваних неуспешних особа.

Они каријеристи завиде или му се диве, али му никада нису ближњи.

Каријериста дакле, остаје заробљен у садашњости. Прошлост је за њега и терет, и мука, и сметња које се ваља ослободити зарад каријере. Будућност опет за каријеристу не сме да постоји, јер будућност, схваћена као нешто супротно од садашњости, своди рачуне каријере: показује се колико је коштала каријера и шта је за њу жртвовано. А пошто је за будућност каријера ништа, онда перспектива будућности показује шта је све вредно дато за једно ништа. Зато каријеристи одричу постојање будућности: они сањају и желе вечну, непромењиву садашњост. Желе крај историје. (Који, на жалост каријериста, никако не долази)

Запитајмо се, ко је човек заробљен у садашњости? Одговор је кратак: то је роб. Роб је наиме, онај који нема ни претке, ни обреде, самим тим, нема ни прошлост; роб је онај који нема будућност, јер ниједан његов гест, ни један његов чин, не може да прекорачи границе садашњости. Да би роб заувек остао роб, он се дресира тако што се у њега уграђује воља за каријером, воља за низом робовских привилегија помоћу којих се, споља, између робова, праве привидне разлике. Те разлике онда робове атомизују и чине их неспособним да заједно покушају да промене свој заједнички робовски статус и тако упадну у историју, у будућност. Изнутра гледано, све те привилегије су темпоралне, привремене: и они који су успели и они који нису, а желели су, остају заробљени у садашњости.

Насупрот каријерном робу стоји личност која има судбину.

Шта је судбина? Структурно гледајући, судбина је прича која повезује прошлост, садашњост и будућност. За старе Грке, судбина је била хибрис, трагична кривица записана као пророчанство, које се испуњава у будучности. Међутим, постоји и модерна судбина. Она није пророчанство које се нужно испуњава у будућности, већ опклада која се може испунити у будућности. Судбина је прича која долази из прошлости, а која претендује на будућност. Због тих претензија, она је увек на неки начин усмерена против садашњости; она негира свемоћ садашњости. Судбина показује да садашњост није хомогена, већ превртљива и промењива. Обрти људске судбине изражавају промењивост садашњости према судбини која претендује да се оствари у будућности.

Имати судбину значи прихватити причу која долази из прошлости као опкладу за будућност. На тај начин, онај ко има судбину, живи у сва три времена: у прошлости, у садашњости и у будућности. Тај неко је зато личност, а не роб.

Личност је спој биографије и библиографије, која у судару са садашњицом тежи да сачува своју судбину као опкладу за будућност. Некада то чини гласно, некада тихо, али увек истрајно.

Није нужно упоређивати личности и тражити шампиона судбине између њих: довољно је закључити да личности имају своју судбину и да та судбина може да изазове зрачење личности међу савременицима али и зрачење у времену када личност више није међу живима. Тако личност, за разлику од каријеристе, може да постоји и у садашњици и у будућности, а може и да образује заједницу ближњих, који деле исту судбину.

У каквој су вези Косовски завет и личност која је одређена судбином као опкладом за будућност? У првом реду, јасно је да Косовски завет данас не може да буде судбина каријериста/робова, јер они немају ни прошлост, а ни будућност. Косовски завет може да буде само судбина личности. То је зато што је и сам Косовски завет настао као опклада за будућност у тренуцима када је његове креаторе садашњост желела да увери, како не постоји будућност, већ само каријера. Он је све ондашње Србе ставио пред кључно питање, а то је питање разликовања личности од робова/каријериста. Личности су креирали завет као судбину и опкладу за будућност, док су каријеристи пожурили да промене боје.

И не само то: Косовски завет је прича о одлуци да се буде личност, а не роб/каријериста/вазал. То је прича о судбини цара Лазара која бира опкладу за будућност, уместо робовања садашњици. Он губи садашњост, али добија будућност. Како то знамо? Па једноставно: тако што ми и сада учествујемо у завету, а учествујемо тако што га одржавамо као опкладу за будућност. Препричавамо га, модернизујемо, тумачимо, и на тај начин у наоко херметички затвореној садашњости, отварамо простор слободе за оно што ми желимо да буде и прошлост и садашњост и будућност.

Одржати Косовски завет као опкладу за будућност не значи међутим, само учествовати у овом завету на описане начине.

Ово излагање је показало да је мит облик судбине коју може да поседује само личност. Садашњост, чији је симбол Мегалополис, настоји да пороби Србију тако што ће припаднике српског народа као и грађане Србије претворити у робове каријера. То није нити спорадичан, нити природан процес. То је политичка одлука која се систематски спроводи у дискурсима који претходе политичком дискурсу. Пре свега, у дискурсу тзв. приватног живота. Када се приватни живот човека споља организује тако да он неприметно постаје роб каријере, он више не може да доспе ни до личности, ни до политичког дискурса, ни до опкладе за будућност, ни до Косовског завета.

Управо зато, настојање да се Косовски завет одржи као опклада за будућност, претпоставља и то да се борба пренесе и у дискурс тзв. приватног живота у коме се решава питање да ли ће човек постати личност или ће постати роб каријере.

Да би се у том дискурсу могло деловати, биће потребно да личности обликују заједницу оних који имају исти циљ – а то је одржање Косовског завета. Уколико у томе не буду успели, плашим се да ће то значити само једно: да нису ни били личности, већ само људи који су од Косовског завета желели да направе каријеру.

Излагање проф. др Слободана Владушића на скупу Матице српске Косово и Метохија – јуче, данас и сутра одржаном 17. новембра 2017. године

slobodanvladusic.net