Све чешћи протести и штрајкови радника, оправдано незадовољних условима рада и понижавајуће ниским зарадама показују да је политика економског развоја у потпуности погрешно конципирана. Последице овог у суштини неолибералног модела у којем се оставља тржишту да одређује сва правила игре, данас се већ јасно виде: занемарена домаћа привреда у све је горем стању што привилегованим субвенционисаним страним фирмама омогућува да израбљују раднике претварајући Србију у џиновску радионицу јефтине радне снаге. Нема осетног пораста броја запослених као што нема ни суштинског раста привредних активности, па БДП пресудно зависи од временских прилика.

Србији је потребна конзистентна развојна политика која не сме искључиво почивати на привлачењу страних инвестиција. Неопходно је радикално повећање улоге државе и њено инвестирање у инфраструктуру и подстицаје домаћим привредницима као и дефинисање озбиљне стратегије реиндустријализације земље. Фискална консолидација, којом се Влада толико хвали, треба да буде последица раста привреде, запослености и фискалних прихода јер у супротном не може и неће бити дугорочне и одрживе стабилизације буџета.

Настави ли се са данашњом политиком задовољавања интереса страних поверилаца и страних инвеститора у нископрофитне и нискотехнолошке привредне гране, наставиће и пропадање српске привреде и сиромашење становништва, а штрајкови и социјални бунт ће бити очекивана свакодневница, са увек неизвесним размерама, исходом и последицама.