Говоре и пишу о темељима на којима је саздана.
У својој мржњи греше.
А данас није дан у коме мржњу треба спомињати.
Свети је Стефан.

Ако је до темеља, њен је темељ одлучност.
Да будемо оно што јесмо.
Да у тој борби не поклекнемо.
Не поклекнемо без обзира на цену коју плаћамо.
А плаћали су је, верујући у освит овог дана, једном и некада, многи пре нас.
Плаћају је толики и данас.
Они који су у нашим здравицама, завереничким погледима пре него што дрмнемо ракију оптерећени тајном и тугом, наискап.
Они за које питамо како су и јесу ли оданде звали.
Они којима суде.
Суде њима, јер њиховим песмама не могу.

Ако је до темеља, њен је темељ вера.
Вера да ће једном, некада, пре или касније, да се буде под једним кровом.

И њен је темељ љубав.
Безрезервна. Потпуна.
Некритична. Бескомпромисна.
Према ономе сто су били, у шта су веровали, што су чинили они пре нас. Они бољи. И сто ће чинити они који долазе. Опет од нас бољи.
Љубав према матици. Оној која је умела да жмури. И да изда. И да ћути.
Љубав оних који могу да се поносе тиме да су у границама Републике Српске.
Љубав нас који смо остали ван њих. Којима су остале приче, успомене, гробља, полусрушене цркве. Којима су остали снови.
И може свих нас, малих и неважних, да не буде сутра. Можемо и да малко потрајемо.
А она ће, даће Бог, бити вечна.
И наши ће се животи, између осталог, мерити и по томе колико смо за њу учинили.
И колико смо је волели.
Јер, “Српско је небо плаве боје,
На њему седи Србин Бог…”

Пре двадесет седам година, проглашена је Република Српског народа Босне и Херцеговине.
Светостефанско је јутро.
Дан је Републике Српске.
Дан државе свих Срба западно од Дрине.
Волимо је.
Срећан вам празник.