Признање словеначке и хрватске независности 1992. године, НАТО агресија 1999, сецесија и признање Косова и Метохије 2008. године… Француско-српско пријатељство одавно је било тешко рањено

Овде, данас, народи целог света, на овом светом плочнику, гробу нашег Незнаног јунака, тог ’брадоње’ анонимном симболу свих оних који умиру за отаџбину, погледајте толико ваших окупљених вођа! Сваки од њих води са собом дуги низ бораца и мученика из свог народа“ – Емануел Макрон, 11. новембар 2018.
Постоје некада ствари које је тешко објаснити и које до краја остају непојмљиве. Међу такве спада и свечаност поводом обележавања стогодишњице примирја из 1918. године која је одржана 11. новембра у Паризу, и која ће остати упамћена по невероватној, историјској срамоти коју су неки, блаже и једноставније, описали као „дипломатски скандал“.
Највиши представници држава учесница Великог рата, „сваки од њих водећи са собом дуги низ бораца и мученика из свог народа“, као што је то у свом говору напоменуо француски председник као домаћин свечаности, нашли су наиме своје место на централној трибини. Сви осим једног, за кога очигледно на централној трибини није било места.
Председник земље којој је рат прво објављен од стране Аустроугарске; председник земље коју су Централне силе прво напале; председник земље чија је херојска војска извојевала прве савезничке победе; председник земље, коначно, која је платила највећи данак са својих више од 1.200.000 жртава – што представља, од свих зараћених страна, највећи проценат у губицима; председник Србије, дакле, био је премештен на споредну трибину…
Ова, сама по себи, непојмљива увреда постала је још неподношљивија јер је дошла од земље домаћина – Француске, која се у Србији читав век уназад сматра за старог пријатеља и савезника. Да ствар буде још гора, гледајући председницу Хрватске – државе која 1914. године није ни постојала и чији је народ носио непријатељску аустроугарску униформу – у првом реду, или Албанца Хашима Тачија – терористу који се налази на челу сецесионистичког Косова које не само да није постојало као држава тада, као што не постоји ни данас, већ чији је народ у свакој прилици нападао и убијао изгладнелу и изнемоглу српску војску на њеном повлачењу 1915. године – како седи у другом реду непосредно иза Ангеле Меркел, Путина и Макрона, наметнуто одсуство председника Србије деловало је застрашујуће!
Ако је воља Емануела Макрона била да Србију намерно и бестидно понизи, онда се мора признати да је у томе у потпуности успео.
Остаје ипак отворено питање како је дошло до ове непојмљиве ситуације.
Део објашњења наравно лежи у најобичнијој глупости, незнању а истовремено претенциозности тако карактеристичној за генерације којима припада и шеф француске државе. Иако за актуелног француског председника важи да поседује солидно образовање – што није претерано тешко ако се упореди са својим претходником у Јелисејској палати – остаје чињеница да је реч о савршеном представнику своје епохе, талентованом свакако, али који не излази из уских оквира доминантне идеологије. Далеко смо наиме – и ово је еуфемизам – од једног генерала Де Гола, који је фебруара 1944. године одликовао Дражу Михаиловића Ратним крстом како би га охрабрио у тренутку „када му се тло измицало под ногама“ јер су се Британци, на његову штету, дефинитивно окренули Титу, или пак једног Франсоа Митерана који је, према сведочењу озлоглашеног Бернар-Анрија Левија, приликом једне вечере јануара 1993. године на којој су га левичарски интелектуалци наговарали да интервенише против Срба у Босни и Херцеговини, оштро и као коначни суд изговорио следећу реченицу: „Док сам ја жив, никада, чујете ме добро, никада Француска неће ратовати против Србије.“
Била је, напросто, реч о људима који су познавали историју и који су имали осећање за њу. Знали су шта је Француска. Знали су шта је свет. Знали су самим тим и шта је француско-српско пријатељство које је запечаћено крвљу на Солунском фронту у Великом рату. То је било време, данас одавно прошло, када је Француска на свом челу имала истинске државнике.
Други део објашњења се вероватно може пронаћи у француској спољној политици која је од краја Хладног рата подређена, када је Балкан у питању, прво немачкој а затим америчкој политици.
Признање словеначке и хрватске независности 1992. године, НАТО агресија 1999, сецесија и признање Косова и Метохије 2008. године… Француско-српско пријатељство одавно је било тешко рањено.
Међутим, ни дух времена, ни зависна (а у најбољем случају лабилна) француска спољна политика нису довољни да објасне „дипломатски скандал“ који се одиграо 11. новембра.
А заправо, наведеном догађају можда и не треба тражити непосредан узрок. Понижење од 11. новембра би се, на пример, једноставније могло тумачити као један од симболичких резова који означавају крај старог света. Када се мало боље размисли, наведени догађај уистину представља савршену потврду новог света који је тако склон деконструкцији и релативизацији свега постојећег. Уосталом, ако Француска није више заиста Француска, зашто би њена стара пријатељства морала опстати и зашто би уопште историјска истина била важна? Зашто би се за представника земље, која је у сваком погледу одиграла централну улогу у Великом рату, нашло место на централној трибини?
Сигурно је, за оне које то још увек занима, остаће заувек забележено да приликом обележавања стогодишњице примирја 1918. године у Паризу за Србију, са својим дугим низом од преко 1.200.000 мртвих, није било места на трибини на којој су се налазили њени тадашњи агресори.
За остале, поборнике врлог новог света, не би ипак требало губити из вида да историја каткад уме да се реваншира.

Аутор је председник Демократске странке Србије. Текст је на француском језику објављен на порталу bvoltaire.fr