Чему бесједе о Косову и Метохији? Нијесмо ли толико пута о томе причали и зборили, остајући увијек изнова без икаквога повољнога исхода? Косово и Метохија није тек нека академска тема коју би билло корисно што боље освијетлити, већ рана која тишти, о којој причамо не би ли је некако зацијелили, а не, рецимо, да бисмо само себи унеколико олакшали. О Косову и Метохији се прича да би се дјелало, а ако од огромне већине наших досадашњих унутарсрпских косовских суочавања у томе погледу погледу не бијаше много вајде, за то није крива околност што се причало, већ то само значи да се није ваљано зборило, будући да из доброзбора већ некако, малтене непосредно, проистиче и благочинство. Зато наша суочавања – не и дискусије – поводом Косова и Метохије треба настављати – не само да се на нашу светињу не би заборавило већ да би се коначно и ваљано задејствовало, чисто, одлучно, косовски, српски.

Оно што слиједи не би се смјело сматрати прилогом некаквом „дијалогу“ о Косову и Метохији, јер све што треба и можемо да кажемо о томе – ми већ знамо, одавно, јер то знање није наше, знање овога нараштаја, већ одвајкадашње, завјетно знање. Онај ко то знање нема, ко не зна неколико једноставних ствари, томе није ни мјесто овдје. А једини српски „унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији који не би било нечасно водити – не рачунајући оне о тзв. „техничким“ питањима опстанка и стратешког дјеловања на привремено окупираној српској земљи, био би онај који би се водио у Генералштабу, када за то куцне час, за завјетни повратак на Свету земљу. Ја стога – уз настојање, да у складу са својим моћима, још мало освијетлим оно што је одавно освијетљено властитом, непатвореном свјетлошћу – овдје нећу разговарати, већ ћу, на свој, а, држим и надам се, не само себи близак начин, изговорити, (пре)поновити Косовску заклетву.

Шта је значење Косовског завјета, шта је заправо то завјетно у том завјету? То је трострука обавеза, која, у крајњем, није само обавеза, већ нешто што се враћа, или што ће се вратити, оном нараштају који га поново, као они из 1912, испуни. Најприје, то је обавеза према бесмртном дјелу косовских јунака. Косовска битка није тек повијесни догађај, већ оно крајње ријетко собитије којим су се дотакли и неповратно заувијек преплели поље догађајā, димензија временитости, и пространство недогађања, наиме тачка увијек једнаком и непромјенљивом остајуће вјечности. Зато Косовска битка није тек ствар повијеснога памћења, питање чувања традиције – што се, као обавеза, начелно односи на цјелокупну нашу прошлост, нарочито на ону вриједну упамћивања и угледања. С Косовском битком у повијести је искован архетип који увелико надилази подручје (пуког) повијесног дешавање, поставши нешто што важи и надаље дјелује као трајни узор. Архетипови су, знамо, ствар вјечности, дакле онога што је обично одмакнуто од текуће стварности. Но наш трајни узор збио се једном у времену, давши нам трајни ослонац, опомену и путоказ за узорно бивање – на начин оних који дођоше на Косово поље Видовдана 1389. Зато смо обавезни својим косовопољским прецима, духовним и крвним.

Ту обавезу осјећало је свако српско покољење послије Косовског боја, а према њему се односило онако како су му прилике допуштале – било у виду епског жала за „изгубљеним Царством“, било призивањем завјетног Повратка, било непосредним спремањем за одлазак тамо куда – одувијек се знало – „једном морам оружан поћ’“, како то рече Никола, књаз црногорски. Тај оружни повратак на Поље од оружја поново нам предстоји. Свако наше напуштање Косова, само физичког Косова, значило је да га напушта и наше оружје, као што и сваки наш повратак мора бити с оружјем, а вјероватно, нажалост – као и у прошлости, помоћу оружја.

Наш архетип, што је прије изузетак међу народима, има своје мјесто. Зато је наш завјет да се увијек изнова враћамо том мјесту, да га бранимо, чувамо, и у сјећању, и у стварности – ако га когод ини, инородно-иноетосни, некад физички буде држао, каљајући својим уљеским присуством на нашој светињи не само спомен на њу већ и доводећи у питање и оно шта и чиме јесмо, и што, након свега, вазда треба да можемо бити. Зато је Косовски завјет – иако не искључиво и само – завјет сталног ослободилачког враћања на Завјетно поље, уз наду да ће један повратак бити посљедњи, без нових напуштања.

Они који бијаху и остајаху против нас, чак и они некако осјећаху духовну снагу наше светиње, и зато вазда изнова тамо слаше своје хорде и ордије, постављаху своје таборе и логоре, не би ли нам пуком силом физичке твари лишене савезништва духа, а камоли части, отели оно нефизичко што је укопано у памћењу и саме Вјечности. А Косово би било светиња и да тамо нема ниједне цркве нити црквишта, да је само гола ледина. То је светиња под отвореним небом – зато што је косовска чистина, чистообразна чистина, већ више од шест стољећа обречена небесима.

Због свих оних који Косово и Косов(ск)о поље оплакиваху и жаљаху, који српски стег и српску трубу на њему сањаху, а на концу и побадаху и у њу свираху, због Шакабенте, Његоша и Ракића, свих „имених“ и безимених – и ми данашњи дужни смо и онима који у дугом распону између Видовдана 1389. и данашњега дана – одуживаху свој дуг Светоме завјету. Наш дуг је, дакле, макар двострук – и дуг косовопољским Првоодстојницима, и дуг свима онима који прије нас знаваху за своју косовску у-дуженост, и не бјежаху од ње, већ, напротив, из ње и из својег дужничког уз-враћања црпљаху своју снагу и силу, текући тиме свој лик и образ.

Коначно, када свој дух и душу поново управљамо Косову – не само данас и овдје, јер завјет живи живот завјета само ако је он свакодневна мисао, а не повремена помисао – дакле, сада, када се поново пресабирамо са собом и (са) Косовом, не можемо а да не освијестимо, јасно и недвосмислено, да смо и даље у обавези према Косову и стога што смо обавезни и самима себи. Наиме, послије свега, а баш зато и прије свега, Косово – то јесмо ми. Ми стога треба да бивамо пошавши од тог архетипа, који није скован само за нас него и путем нас, тачније путем оних који прије више од шест стољећа учинише избор који нам трајно оста за углед. Нијесу, наравно, неки други људи направили избор који нас обавезује и тиме држи у заточеништву и неслободи, као што би неки мàлосвјесни могли помислити. У времену беспућа и безузорности – ми имамо срећу да је наш узор претрајао, да је ту и да свијетли подједнаком снагом као свих протеклих стољећа. Зато се те ријетке духовне повластице не смијемо одрећи, бацајући је под ноге некаквом краткоумном прагматиком благоутробне „добробити“.

Архетип, међутим, није само оно из чега се јесте већ ништа мање и оно из чега се гледа. То је „божанствени Платон“ први обзнанио својим свеначелом Добра. Причати, пјевати, сањати, думати… о Косову, то значи јасно гледати и видјети, а значи и, ако треба, склањати мрене и тмице са жуте мрље нашега духовида. Његош није постао, како то изрази, чак нàслови Андрић, „трагични јунак косовске мисли“ тиме што је својим духом саздао нешто суштински ново, већ „само“ стога што је, надахњујући се њиме, а не опирући му се, осјетио моћ Архетипа, тј. зато што је докучио и дообличио своје и наше бивање-у-дугу према Косову. Он је томе, том својем из-куству, „само“ дао израз, и тиме наново обесмртио оно што већ бијаше бесмртно. Наравно, тај његошевски „модалитет“ косовскога „гласозборја“ с њим је остао дубоко узидан у нашу Косовску ствар. Али то није само понављање и потврђивање предања већ је Његош својом службом косовском завјету показао како он дјелује, каква је његова снага, шта он јесте, дајући на тај начин један од највеличанственијих прилога светом предању служења Завјету и завјетном реализму. Од њега, Косовски Завјет-Архетип-Дуг није могуће читати и слушати немајући на уму Њега, Његоша. А он је изразио и доградио оно што већ бива у њему и у свима око њега, будући притом једновремено јаче од њега и будући основом његове снаге. И тиме је он дао још један нови узор, или, ако хоћете, метаархетип, потоњем косовском òдужништву: Само оно у нама што је јаче од нас, може бити извор наше снаге. Надљудскō понајвећма је људскō.

И не тек узгред, Косовска ствар није једна од „тема“ наше повијести, односно наше повијесне свијести, а нарочито то није пролазна, епохално карактеристична, „опсесија“ једног типа људи који су томе, из неких разлога, однекуд били склони. Косовски догађај је преломница у српској повијести, послије које ништа што нам се збило не може бити сагледавано макар без његовога побочнога уобзирења. Косовски догађај је, дакле, оквир из којега се има посматрати наша цјелокупна „покосовска“ повијест, чак до те мјере, нам је понекад тешко да из тога оквира присвојимо оно што бијасмо и што нам се дешавало прије Догађаја. Неки чак сматрају да Догађај не даје само оквир за могуће тумачење послије(прво)видовданских дешавања него да је и он стварни почетак свега што нам се дешавало и што нам се и даље збива. Тако Андрић, у већ навођеном предавању из 1935, стотинак година послије Његоша, одмах на почетку вели: „Ова је драма почела на Косову.“ Драма је јединство дешавања, тако да произлази да све што нам се дешава, на овај или онај начин, свој зачетак налази у косовском Догађају.

Но вратимо се још једном самоме Његошу. Један од најупечатљивијих доказа да он ништа није био учитао у косовску мисао, већ да је само оно вјечно, неуништиво, и наравно не-лично и непроизвољно, у њему пронашло неупоредивога снова-обзнанитеља, налазимо у пјесми који су његови муслимански савременици из Босне пјевали на својем походу на Косово 1831:

Ми идемо на Косово равно,

гдје нам стари славу изгубише,

стару нашу славу прађедовску.

И ми ћемо на пољу Косову

Ил’ изгубит вјеру и јунаштво,

Или ћемо, ако Алах даде,

Душманина свога побиједити,

и у Босну вратити се славно.

(извор: Леополд Ранке, Србија и Турска у XIX веку). Узгред, као што се лако може чути, пјесма је спјевана у српском десетерцу.

Дан прије боја, босанскомуслиманска војска се, као и Лазарева скоро четири и по стољећа раније, помолила и завјетовала. Бој се, додуше, није одиграо на Косову пољу, већ код Штимља, и то не 28, већ 18. јуна. Србомуслиманска војска је, надахнута Лазаревим узором, побиједила турску. Иронија је да су један од главних повода за побуну мухамеданских Срба против Порте били њени, дакако нашим побједама изнуђени, територијални и правни уступци православним Србима, прије свега у Србији. И тако, они којих, као муслимана, не би било да није било Турака на Косову пољу 1389, молећи се истом богу као и Муратови завојевачи, усмјеравањем својих копаља ка његовим насљедницима, на преокренут начин потврђују завјет Лазара и Лазареве војске. Не бијаше ли то још једна од трагедија из бићекруга Косовског предање, чак можда и вишега реда него она, „мегаморфична“ Његошева, ако је уопште допуштено степеновати трагичнō? У сваком случају, Косовски архетип толико је моћан, уједно, ма колико парадоксално звучало, и „разоружавајући“ и наоружавајући, да дјелује чак и у супротној, дакле не лазаревско-милошевској, већ и у србомуслиманској парадигми.

Ако су то осјећали и знали Хусеин-бег Градашчевић и његова војска, иако је превјеравање њихових предака било посљедица земног косовског пораза, како је могуће да то данас могу да не осјећају Срби непреокренутог религијско-културног предзнака, они који желе да воде „дијалоге“ о ономе што је одавно и једном засвада ријешено, а ћуте, држећи га одлученим, о нечему што је у најмању руку изузетно спорно, као што је прикључивање Србије разноразним антисрпским наддржавним савезима? Ваља нам стога да поново разбистримо приказе и помрачине пред својим духовним видом, и да допустимо Косовском архетипу да изнова прогледа из нас, и са нама. Деси ли се то, непогрјешиво ћемо знати шта да радимо на Косову и Метохији, те са Косовом и Метохијом, Србијом и са собом.

Ово је извјештај поднијет на округлом столу „Косово и Метохија: јуче, данас, сутра“, одржаном 17. новембра 2017. у Матици српској, за који се накнадно, без обавјештавања учесникā, испоставило да је био укључен у тзв. „унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији, који су покренуле српске власти у склопу настојања да уклоне „препреке“ за приступање Европској унији