У општој муци притиснуте, несређене и нефокусиране Србије, чијој су власти важнија тапшања Брисела и отварања поглавља књиге која неће бити ишчитана до краја од судбине сопственог народа на Косову и Метохији, готово без икакве пажње пролази кампања за изборе у Црној Гори. Тако би вероватно и остало да у „Политици“, 9. октобра, није изашао опширан интервју с Милом Ђукановићем. Сам текст је обиловао невероватним питањима попут: “Црна Гора је била најнеразвијенија југословенска република, а данас сте убедљиво најразвијенија економија“, из чега читалац жељан знања може да закључи како су словеначки или ма чији други стандард и БДП „убедљиво“ мањи од онога који постоји у држави у којој се од 1945. године власт није променила”.

Тог 9. октобра, „Политика“ је једног сталног читаоца, једног који је одрастао и научио ћирилицу на њеним, а тада се то тако ваљда није звало, фонтовима, изгубила. Јер, у интервјуу с човеком који је кроз историју мењао уверења, пријатеље и газде сасвим лако, једноставно, онако како се мења временска прогноза на телевизијским каналима из дана у дан, у интервјуу за ћириличну „Политику“ њен први и наjважниji човек није поставио питање шта се догађа с ћирилицом у Црној Гори.Шта се догађа с писмом које је писмо језика који је, без обзира на притиске свих врста, већински у Црној Гори. Већински, јер је српски. Већински, јер ни комунистичка, ни посткомунистичка пропаганда, ни лажни сјај Запада, ни угњетавање кожних мантила, нису могли да убију, да избледе свест људи у Црној Гори о томе шта су и којим језиком говоре. Због тога је потребно да ћирилица нестане. То, дирљива, драматична писма црногорских професора, људи који ћирилицу бране више од ма кога из Србије, нису била довољна да уредник Милу Ђукановићу постави само једно питање о тој теми. Да га пита због чега чини све што може да сатре писмо којим је писао највећи српски песник. Његош.

Није га питао ни шта мисли о томе што су, у пуном „Пиониру“, на утакмици са „Фенербахчеом“, у част годишњице Мојковачке битке, уместо уобичајених песама, пеевали „Онамо, ‘намо“. Одјекивао је „Пионир“. О томе аутор интервјуа није желео да било шта пита Мила Ђукановића. Ни о томе знају ли данас ученици у Црној Гори ту песму? Знају ли да је то била химна земље у којој живе? Знају ли њене речи? Знају ли шта се налази „за брда она“? Који се Милош и његов гроб спомињу? Знају ли да је то најлепша, најдирљивија, српска химна? Знају ли којим се речима завршава? И знају ли да је ова химна посвећена једној теми, једном циљу, једном сну? Ослобођењу Косова. Косова које су, као тзв. „Републику Косова“, лажну државу, Ђукановић и његова олигархија, а ја верујем не и већина људи која живи у Црној Гори, признали као наводну независну државу. Тако су Ђукановић и његови партијски другари, испуњавајући наређења својих америчких газда, забили Србији нож у леђа. И ма колико покушавао Ђукановић да прикаже односе са Србијом као најбоље могуће и општецветајуће, ствар је потпуно јасна. Лепе речи су једно, а чињеница да Црна Гора не признаје Устав Србије, не признаје њене међународно признате границе, не признаје њен територијални суверенитет јесте горка и опора истина.

Због Косова пишем овај текст. И због стотина хиљада оних који се боје. Који су обесправљени. Који пишу ћирилицом. Који су верни својој Српској православној цркви. Који знају шта је, и где је, и чије је Косово.

На крају, и вероватно најмање важно. Аутор овог скромног текста је редовни професор Хемијског факултета Универзитета у Београду. Нема никакве корене у Црној Гори, нема личних рачуна, страсти или мржње. На све оно што се у Црној Гори догађа гледа, с тугом, као Србин. С тугом коју полако, из дана у дан, мења нада. Чврста, јасна и непоколебљива. Нада да ће свако у Црној Гори ко до себе држи, ко размишља о судбини свог народа и своје земље, ко жели братске односе са Србијом, крај пљачке и готово тридесетогодишњег мрака гласати за Демократски фронт.

Ауторски текст за Александра Поповића за “ДАН”