Сергеј Владимирович Шубенков светски је првак на 110 метара препоне. И двоструки европски првак. У октобру ове године ће напунити 26 година. Никада није био позитиван на допинг контроли. Ипак, данас, свега неколико дана пред почетак Олимпијских игара у Рио де Жанеиру, сасвим је јасно да на њима неће наступити. Иако је потпуно здрав. И у форми.

Шубенкова ја и сви они који воле атлетику нећемо гледати у трци. Нећемо задржати дах када он и сви други такмичари у финалу то учине. Нећемо размишљати о томе шта је у његовој глави када улази у стартни блок. Нећемо гледати фото-финиш и поновљене снимке. Неће га – вероватно, јер неће имати времена за то, а не зато што то неће желети – споменути одлични коментатори атлетике на РТС, Рале Симић и Неђо Ковињало.

Сергеј Шубенков неће наступати на ОИ због тога што је Рус који, при томе, о незамисливог греха, живи у Русији. И што је невероватном одлуком Међународног олимпијског комитета (МОК) и Међународног савеза атлетских федерација (ИААФ) елимисан, као и многи други руски атлетичари, савршено невин, са овог такмичења. МОК је донео одлуку да учешће свих руских спортиста на Олимпијади буде могуће само ако никада нису били позитивни на допинг контроли током каријере, као и ако то дозволе надлежне међународне спортске федерације. ИААФ је, као надлежан за атлетско такмичење, одлуку донео пре МОК, и саопштио да су сви атлетичари из Русије који не тренирају и не живе ван ове земље у старту елиминисани. А све због наводне умешаности Русије и њених институција у систематски допинг и прикривање узорака узетих током допинг контрола.

Нити желим, нити могу да говорим о томе јесу ли институције државе Русије умешане у систематски допинг. Једноставно, о томе не знам довољно нити имам довољно података. Нећу да коментаришем ни очигледно пристрасан и у неким тачкама материјално нетачан извештај који је прихватила Светска антидопинг агенција (ВАДА).

Написаћу једноставну истину да је руским атлетичарима пресуђено без доказа.

Да су се сви они такмичили у иностранству много више и чешће него у Русији. Да су могли да буду тестирани на допинг колико год је то неко хтео. Да су били допинговани, били би ухваћени. Контролисали су их на такмичењима у иностранству. Шубенков и сви они који су заслужили Олимпијске игре су били чисти.

Могла је ВАДА и да шаље контроле у Русију, могао је то да ради и ИААФ, ако је желео да спортисте тестира током припремног, нетакмичарског, периода, а није веровао антидопинг систему у Русији. Јесу ли то радили? Јесу ли некога ухватили у коришћењу недозвољених супстанци? Ако нису, сами су криви. Нису криви атлетичари.

Од краја прошле године сви узорци узети за допинг контролу свих руских спортиста, па и атлетичара, обрађивани су потпуно под контролом британских експерата, а саме анализе су рађене у Великој Британији. Ипак, ни то није било довољно. Чисти руски атлетичари су елиминисани са игара.

Коначно, правило да спортисти, из ма ког спорта, који су некада у прошлости били допинговани не могу да наступе на Олимпијским играма, по мом личном суду није лоше. Али се примењује само на руске спортисте. Не на остатак света. А атлетичари су кажњени и ригорозније. Нико ко живи у Русији, чак и са потпуно чистом спортском биографијом, не може да наступи.

Немогуће је, због дискриминација руских спортиста, поготово атлетичара, не помислити, не написати, не рећи, да се ради о одмазди и колективној одговорности. О принципима који у праву не постоје.

И немогуће је не сетити се да су наши спортисти, деведестих година прошлог века, били под санкцијама, уведеним Резолуцијом 757 Савета безбедности Уједињених нација. У колективним спортовима нису могли да се такмиче, у појединачним, попут атлетике, али не и у штафетним тркама, на међународним такмичењима су носили беле дресове без икаквог обележја, беле тренерке које су, барем у атлетској репрезентацији, барем мене, у једном периоду страховито подсећале на заштитна одела лекара који спроводе санитарни кордон у Марковићевој “Вариоли вери”. Пратили су нас, када смо се тако одевени појављивали на такмичењима, сажаљиви погледи, али и мешавина презира и гађења других учесника. Простор око нас је на тренингу, или загревању, увек био чудно празан, били смо означени. Били смо парије. А штафету да трчимо нисмо смели. Ми, потпуно бели. Означени.

СЕЋАМ СЕ ТИХ ДАНА.

Због тога сам одлучио да напишем овај текст. Свет може да мисли да су Руси кажњени преблаго или престрого. Руске званичне изјаве могу да буду и уздржане, јер их дају званичници срећни зато што сви руски спортисти нису потезом пера елиминисани са игара.

Али су Шубенков, Исинбајева и толики други кажњени без икакве своје кривице, кажњени политички, кажњени због земље чији пасош носе, грба на својим грудима, заставе која би се вијорила када победе. И химне која би се чула.

Време је да се сетимо да смо у Барселони 1992. на исти начин из истих, политичких разлога, били кажњени ми.

И да ће свет бити лошији, а не бољи, сиромашнији, а не богатији, зато што Сергеја Шубенкова, тихог момка из Алтаја, светског првака на 110 препоне, нећемо гледати на Олимпијским играма.

Ко то не разуме, не разуме суштину спорта.

Александар Поповић је бивши југословенски атлетски репрезентативац

НОВОСТИ