Демократска странка Србије захтева праведан закон о реституцији, којим би се омогућила натурална супституција, односно обештећење власника имовином која је сада у државном власништву, а која је приближне вредности као одузета имовина, рекао је на конференције за новинаре Велимир Гавриловић председник Надзорног одбора ДСС.

“Одузимање имовине је спровођено и током II светског рата и после II светског рата, од стране окупатора и квислинга, али и од стране нових комунистичких власти после окончања непосредних борби 1944. године и у каснијим годинама. Комунистичка власт је тада вршила ликвидацију потенцијалних политичких противника и отимачину њихове имовине. Тада су по Србији цветали преки судови.

И морална и цивилизацијска обавеза сваке власти, па и ове садашње власти би била да бар покуша да исправи ту историјску неправду. Паралелно са јачањем своје власти комунистичка партија је путем отимања приватне имовине грађана и правних лица, фазно наставила да их развлашћује, да их даље осиромашује читавим низом прописа на тему секвестрације, аграрне реформе, национализација, разних реформи пољопривредног земљишта итд. Имовина је буквално отимана од грађана, од правних и од физичих лица, и домаћих и страних, од цркава, од разних институција, задужбина које су богати о одговорни Срби пре II светског рата завештавали свом народу.

Иако су скоро све политичке странке од демократских промена 2000. године јавно подржавале враћање имовине, ниједна се суштински није позабавила овим питањем нити је покушала да грађанима врати ту имовину на праведан начин, као што је то покушала да уради ДСС.

Влада Војислава Коштунице је 2006. усвојила Предлог закона о враћању одузете имовине црквама и верским заједницама, којим је поред враћања имовине у натури предвиђена и натурална супституција и у појединим случајевима новчано обештећење. Тај закон је скупштинска већина на челу са ДСС и усвојила. Иста влада је 2007. подржала Предлог закона о општој денационализацији који је обухватао и реституцију градског грађевинског земљишта, односно његову реприватизацију. Нажалост, овај предлог није могао да буде упућен Скупштини на разматрање, због недостатка подршке тадашњих коалиционих партнера.

Касније владе, Влада ДС и ова последња Влада СНС, начелно су се бавиле реституцијом, али у суштину нисмо видели никаквог помака ка правичном обештећењу власника и њихових наследника.

Влада ДС је тек под пристиском из ЕУ изгласала тај Закон о реституцији из 2011. године. Основни мотив је било стицање статуса земље кандидата, пошто им је то било потребно у предизборној кампањи. ДС је чак покушала да испитивањем уставности Закона о враћању одузете имовине црквама и верским заједницама доведе у питање натуралну супституцију која је уведена овим законом. То јој на сву срећу није успело.

Ми постављамо питање зашто и садашња Влада СНС-а оригиналним власницима и њиховим наследницима и даље нуди крњу реституцију и по сваку цену покушава да избегне заменску реституцију, да оригиналним власницима уместо отете имовине која је уништена или је битно измењена, или је на земљишту саграђена нека нова имовина, понуди имовину у замену, која се налази у државној својини.

Ових дана се актуелизује поново питање реституције и то због захтева Агенције за реституцију да се чак на неколико година одложи обавеза државе да новчано обештети грађане којима не враћа имовину у натури. Ми смо знали да ће до овога доћи и више пута смо о томе говорили и упозоравали на то, јер новца држава једноставно нема.

Ова Влада подсетимо сваког месеца задужује грађане Србије за 150 до 200 милиопна евра у нето износу. Када то имамо у виду, сасвим је јасно да тих нових 2 милијарде евра колико је тек процењено да ће требати за новчано обештећење старих власника нема, тај новац не постоји. Велико је питање и да ли би тих 2 милијарде евра било довољно да се обештете сви оригинални  власници и њихови наследници.

Ми смо забринути због садашњег стања и чак сматрамо да много људи који учествују у садашњој власти и у претходним властима штити интересе оних који су се окористили о отету имовину, што због своје социјалистичке идеологије коју заговарају мање или више отворено, што из пуких персоналних разлога. Ми знамо да многи познатији активисти странака на власти баштине како комунистичко наслеђе у идеолошком смислу, тако и комунистичко наслеђе у имовинском смислу. Познато је да су људи избацивани на улице из својих домова. У Београду се то дешавало нарочито на популарним локацијама, на Сењаку и Дедињу. Без пресуде, без икаквог суђења људи су остајали без ичега. Они који су их на разбојнички начин избацивали напоље, само су се усељавали у њихове домове и наставили то да користе у наредних 50-60 година, да би њихова деца стекла станарска права или стекла могућност да јефтино откупе те стамбене јединице за време владавине Слободана Милошевића.

Ми сматрамо да Влада не сме нипошто да се држи овог најједноставнијег и по грађане најскупљег решења, да се имовина које је остала у непромењеном облику враћа какава јесте, а да се све оно што је измењено исплаћује преко обвезница у дугом временском периоду. За те обвезнице новца наравно нема.

Поставља се питање да ли је влада уопште спремна да се ухвати у коштац и са оваквим решењем реституције, а да не причамо о захтеву ДСС да се уведе и натурална супституција.

Грађани и организације грађана које окупљају оригиналне власнике и њихове наследнике оправдано захтевају промене, да се уместо имовине која не може да се врати таква каква је одузета, у замену понуди слична имовина која се тренутно налази у власништву државе или јавних предузећа. Државне својине има неупоредиво више у односу на оно што су потраживања старих власника, и када је у питању градско грађевинско земљиште и када су у питању пољопривредно и шумско земљиште. Процена је да 97% потраживања чини управо земљиште. Чак су и представници традиционалних цркава и свих верских заједница тражили да се оно што је омогућено црквама на једна правичан начин понуди и свим грађанима Србије. Ми сматрамо и да би Уставни суд имао шта да каже по овом питању.

Омогућавањем натуралне супституције за коју се залаже ДСС изједначила би се и права оних чија се имовина враћа у натури, каква је и отета и оних чија је имовина у међувремену страдала или су на њој саграђени објекти.

Актуелни, сужени Закон о враћању имовине и обештећењу који садашња власт изгледа не намерава да мења, прави велику разлику између оних којима се имовина враћа у натури и оних којима је обећан новац. Питање је када ће га, да ли ће га и у ком износу добити. Ограничење рока за подношење захтева за реституцију по садашњем закону такође сматрамо да није адекватно. Нарочито су неправичне оне одредбе које кажу да се захтеви са непотпуном документацијом одбацују, поготово имајући у виду да је многима отимана имовина без икаквих папира. Оригинални власници више немају ни стрпљења ни снаге да се изнесу са овим изневереним обећањима последњих влада.

Натурална супституција за коју се ми залажемо смањила би драстично новчане компензације, а терет враћања отете имовине, односно новчаних обештећења не би се преваљивао на пореске платише и будуће генерације. Остварили би се и већи приливи у државни буџет, по разним основама, а директно и очигледно кроз ширење пореске основе, тј. броја пореских обвезника пореза на имовину.

Рационалније и на много бољи, домаћински начин би се газдовало овом имовином од стране оригиналних власника у односу на садашњу ситуацију када том имовином управљају заправо политичке партије. Номинално њом управљају разна јавна предузећа, општине, покрајине, комунална предуећа и разни други интересенти.

Оригинални власници као приватни сопственици ће своју имовину настојати да увећавају и тиме ће се даље ширити пореска основица. Ширио би се и систем личне одговорности уз истовремено сужавање утицаја колективне одговорности, што би значајно унапредило и ефикасност српске привреде. Оно што је можда и највећа добробит од овакве реституције, драстично би се смањио простор за корупцију. Странке које сада владају у медијима све време говоре о смањивању корупције, али мало шта видимо да се у пракси дешава на том пољу.

Зар није најбоље смањити простор за корупцију тиме што ће се смањити имовина којом управља држава и државне институције? То је имовина која је под управом партија.

ДСС се својим програмским начелима залаже за владавину права и тржишну привреду. ДСС се још за време Владе у којој је била стожерна странка залагала за рехабилитацију неправедно и противправно осуђених лица и за реституцију њихове имовине којом се макар делимично исправља  та историјска неправда. И сада остаје још тај последњи корак да се поред натуралне реституције омогући и натурална супституција.

Овим би се решењем максимално поштовала и права оригиналних власника и незнатно би се утицало на буџетске расходе, а то је рак рана јавних финансија Републике Србије. Ова земља и овај народ више немају одакле да увећавају пореске приходе државе, нарочито не издавањем дугорочних обвезница за које сада видимо да нема новца.

Максимално би се поштовала права и свих оних пореских платиша који нису криви за прогон и отимачину комунистичких власти, а самим тим не би требало да сносе ни новчане последице таквих аката.”