У српској уставноправој историји готово да нема Устава који је још пре доношења био изложен оспоравањима и нападима као што је то Устав из 2006. године. И након усвајања Устава баражна паљба се наставила несмањеном жестином, јер је постало очигледно да је Устав донет користећи непажњу иначе будног ока светске жандармерије. Захваљујући снази медијског одстрела и недораслости политичке елите, данас, десет година после, опште место је да је Устав из 2006. лош (да чак и Устав СФРЈ из 1974. године има значајних „модернизаторских“ предности). У том контексту, готово да нема било когa са политичког спектра који данас ne поставља питање сврсисходности најављене промене Устава. Свако има свој разлог, свако има право да свој мали бес усмери ка Уставу и хитне се каменом на Устав, од бојажљивих тракториста (који и даље сматрају да се Устав не сипа у трактор иако је другог погонског горива све мање), до заговорника свих могућих децентрализација и осталих сталних пратилаца бриселских интеграција.

Устав, као објективна реалност, данас је угрожен управо представама нове реалности, које свој основ имају у нарушавању самог принципа уставности. Они малобројни уставобранитељи узалудно, али опет невидљиво и неорганизовано постављају питање шта су недостаци Устава из 2006. године. И одговоре не добијају. Нити ће добити одговоре. Јер одговори на сва суштинска питања одавно су претворени у општа места испред којих стоје све могуће интеграције, процеси помирења и идеје о крају историје. Власт стидљиво уставне промене наводи као услов уласка у ЕУ, прихватајући измене Устава као најлакши уступак који још може да се нађе на европској агенди. У општем галиматијасу доживљених и додељених улога, свако налази своје место и свако је драг саговорник и савезник у оспоравању највишег правног акта. Улоге су до те мере некритички прихваћене да се променама Устава баве и они који имају уставни задатак да брину о примени устава, а не о промени устава. Понижавајућа илустрација огледа се у догађају од 29. новембра 2016. године. Тог дана одржана је Конференција У сусрет променама Устава. Конференција је одржана у сарадњи или садејству Мисије ОЕБС, Канцеларије Савета Европе и Врховног Касационог суда. Зачуђујуће је да је и Врховни Касациони суд прихватио улогу коју прети да га претвори у „корисног идиота“ геополитичких пројеката. Треба понекад направити мали корак уназад и видети ко је покренуо поступак промене устава, да ли је неко покренуо тај поступак, како је диригована јавна расправа кренула пре формалне или званичне иницијативе за промену устава. Или је једноставно реч о припреми терена.

Сваки Устав носи са собом дух времена у којем је донет и покушава да искуство прошлости кроз антиципирање будућност преточи у основне принципе којима ће један друштвени систем бити креиран у наредном по правилу дужем периоду. Околности те 2006. године по државу и друштво биле су свакако повољније него што су то услови у 2016. години. Подсетимо (уз музику Зорана Симјановића):

„Те 2006. године стопа раста бруто друштвеног производа у Србији је 4,9 одсто, јавни дуг Србије је 9,6 милијарди евра, априла месеца Европска унија је замрзла преговоре са Србијом због неизвршавања обавеза према Хашком трибуналу, Црна Гора је постала независна држава, преговарачки тим је одбио предлоге на Бечким преговорима са представницима побуњеника из Приштине, са образложењем које је дато народној скупштини да је максимум компромиса аутономија у оквиру Србије, Youtube је постао глобални феномен, у притвору хашког трибунала под неразјашњеним околностима умро је Слободан Милошевић, хапшење стечајне мафије, убијен је Садам Хусеин, Клинт Иствуд је снимио Писма са Иво Џиме.“

Штавише, све оно што се дешавало након 2006. године, а догађаји су, почев од 2008. године добили на амплитуди, представљали су свесно поткопавање не само Устава већ и целокупног нашег државног и друштвеног система. Бриселски споразум, споразум о интегрисаном управљању границом, реформа правосуђа из 2010. године, Статут Војводине, Уставни суд удубљен у „ћутање администрације“, представљају највеће ударце на уставност и законитост, до мере да су се и формални уставобраниоци у лику и делу Уставног суда, Врховног Касационог суда или надлежних тужилаштва повукли су се пред олујом наговештених уставних промена.

У нашем збуњеном друштву, додељене улоге се врло лако претварају у доживљене улоге. Тако и наши правосудни органи, уместо да Устав третирају не само као основу своје дужности, већ (како треба) као светињу, као свој паладијум и извор свог постојања, прихватају улогу милосрдних реформатора устава, демонстрирајући не само своје противправно чињење, већ и одсуство свести о елементарним вредностима једног друштва.

Данас са жалошћу можемо да констатујемо да је Устав на један начин већ стављен ван снаге. О томе сведоче одлуке Уставног суда, који одбацује предлоге за оцену уставности и законитости позивајући се на сопствену ненадлежност или акти Владе и Народне скупштине, који се не обазиру на најјасније уставне одредбе (укључујући и преамбулу).

Данас присуствујемо новој представи која и Устав треба да потисне у корист уставних реформи које се представљају као сврха по себи. Има ли већег пораза него данас зидати нови устав на свим оним рушевинама које се представљају као победе а које су опхрвале српско друштво од 2006. године до 2017. Ни најнаивнији не споре да је српска државност те 2006. била далеко препознатљивија и на Косову и у ЕУ него што је она данас ограничена бриселским споразумима и осталим неписаним обећањима и договорима. Од питања статуса целог Косова 2006. године, данас се у Бриселу преговара о статусу изграђеног зида у северној Косовској Митровици. Устав из 2006. године представља оличење каквог таквог консензуса и представља отелотворење једне политичке филозофије, која је у том тренутку успела да препозна потребу даље борбе за елементарне вредности једног друштва и једне државе у склопу већ видљивих процеса у свету које видљиве облике „новог доба“ добијају данас.

Уколико се на тренутак издигнемо изнад калкулатнских представа политичких странака, јасно је да Устав из 2006. године са пројекцијом односа према НАТО и тадашњем антиплуралистичком међународном поретку представља својеврсну реализацију народног инстинкта и искуства прошлости. Други, рекли бисмо, наглашенији приговори на уставни статус правосуђа или броја посланика у парламенту представљају само изговор. У смутним временима статус правосуђа је увек представљао згодну полугу за уређивање друштвеног система. И док се приговори медијских слобода или поштовања појединачних права увек могу решити брзом реакцијом (законодавног или судског типа) правни систем захтева измештање и ангажовање целог државног система. Тако и овај напад на Устав има једини циљ најпре претварање правосуђа у status in statu, а која у крајњем има за циљ даљу дезинтеграцију државе, са реалном опасношћу да се Устав изнова изгради на никад срушеним постулатима Брозовско-кардељевске уставотворне праксе.

Промена устава представља одблесак политичке парадигме. Саме најаве промене Устава служе релативизацији и додатном урушавању уставног поретка. Почетак уставних промена означиће отварање пандорине кутије која неће ојачати нити једну позицију Србије. У историјску иронију би се претворила чињеница подношења Устава на полусрушени бриселски жртвеник.