Koreni i novo doba

 KORENI (1919-1945)

Demokratska stranka Srbije svoje korene vidi u Demokratskoj stranci koju je 16. februara 1919. u Sarajevu osnovao Ljubomir Davidović. Razloge tome treba tražiti u programskoj orijentaciji i praktičnoj političkoj delatnosti stare Demokratske stranke i njenog dugogodišnjeg predsednika i osnivača.
Između 1918. i 1920. godine zbilo se nekoliko događaja koji će presudno uticati na stranački život Srbije u međuratnom periodu. Jovan Cvijić je sa grupom mladih intelektualaca u Ženevi osnovao Jugoslovensku demokratsku ligu, koja je ušla u ranije osnovanu Demokratsku zajednicu. Novoosnovanoj stranci Ljubomira Davidovića pristupile su sve tri opozicione partije iz Srbije: Samostalna radikalna, Napredna i Liberalna stranka. Učinio je to i izvestan broj radikalskih prvaka koji se nisu slagali sa Pašićevom politikom, kao i veći deo srpskog krila Hrvatsko-srpske koalicije, na čelu sa Svetozarom Pribićevicem, te manji deo hrvatskog krila ove koalicije. Priključile su se i Demokratska i Liberalna stranka iz Vojvodine, Naprednjaci iz Slovenije i nekoliko manjih političkih grupa iz Dalmacije.

Ljubomir Davidović

U početku, stranka je imala uspeha i u Bosni i Hercegovini, gde su joj prišli Kočićeva grupa iz Bosanske krajine i mostarska grupa okupljena oko lista «Narod». Mlade pristalice ujedinjenja Srbije i Crne Gore u velikom broju pristupale su novoosnovanoj stranci, dok su se stariji mahom opredeljivali za radikale. Za predsednika stranke izabran je Ljubomir Davidović, i on će tu funkciju obavljati sve do smrti, februara 1940. godine. Glavno stranačko glasilo postaje list «Demokratija».
Posle pada prve jugoslovenske vlade (kabinet Stojana Protića), Ljubomir Davidović je 1919. obrazovao drugu vladu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U parlamentu su se izdvojila dva bloka: Demokratska zajednica, koja je podržala Davidovića, i Parlamentarna zajednica, u opoziciji. Prva Davidovićeva vlada nije bila dugoga veka, tako da dolazi do formiranja novog kabineta, u koji su ušli predstavnici Socijaldemokratske stranke iz Hrvatske i Slovenije.
Na kongresu u Beogradu Demokratska stranka usvojila je program u kome se izjasnila za parlamentarnu monarhiju, federalističko uređenje države, čitav niz promena u socijalnoj sferi, od agrarne reforme do stvaranja modernih institucija socijalne zaštite po uzoru na čehoslovački i nemački ustav, gde je prvi put u istoriji program socijalnih reformi postao sastavni deo najvišeg pravnog akta države. Opredeljenje za monarhiju izazvalo je, međutim, izvesnu krizu, i jedna grupa bivših samostalaca, na čelu sa Jašom Prodanovićem, napušta partiju i osniva Jugoslovensku demokratsku republikansku stranku.
Početkom jeseni 1920, zbog sličnih koncepcija državnog uređenja, demokrati sa radikalima sklapaju koaliciju (koja će potrajati do kraja 1922. godine). U to vreme radikali su bili jedina politička stranka sa sličnim pogledima na niz pitanja u vezi sa uređenjem države jer su, kao i demokrati, za polazište uzimali Ustav Kraljevine Srbije iz 1903. godine.
Izbori u kasnu jesen 1920. Demokratskoj stranci doneli su 319.448 glasova i 92 poslanička mandata, učinivši je najjačom partijom u parlamentu. Ipak, ta većina nije bila dovoljna da se sastavi samostalna vlada, pa je koalicija sa radikalima nastavljena i posle izbora. Plod te saradnje bilo je donošenje Vidovdanskog ustava 1921. godine.
Novim ustavom nije bila zadovoljna većina političkih stranaka iz delova Kraljevine SHS koji su nekada pripadali Austrougarskoj, nalazeći da je državno uređenje centralističko, i da je za ustav glasala manjina poslanika Ustavotvorne skupštine – neke parlamentarne grupe napustile su parlament pre glasanja, a najjača hrvatska parlamentarna stranka (HRSS) nije ni učestvovala u radu skupštine.

Milan Grol

Tako su ubrzo po donošenju Ustava počeli razgovori o njegovoj reviziji. I u samoj Demokratskoj stranci pojavila su se tri shvatanja. Grupa oko Svetozara Pribićevića stala je na stanovište da je centralističko uređenje države najprikladnije, pa čak ni u načelu nije prihvatala razgovore o ustavnim promenama. Sam Davidović u pocetku je bio sklon da prihvati Pribićevićevo gledište, s tim da se jačanjem organa lokalne samouprave donekle ublaži centralizam. Nasuprot tome, Milan Grol, Božidar V. Marković i Kosta Jovanović (sva trojica bili su među osnivačima Cvijićeve Jugoslovenske demokratske lige) odlučno zastupaju potrebu ustavne revizije, zbog čega pokreću i list «Nedeljni glasnik», gde kritikuju centralizam i na sve političke probleme gledaju kao na posledicu takvog državnog uređenja.
Jesen 1922. obeležila su dva značajna događaja. Davidović je zajedno sa grupom oko «Nedeljnog glasnika» otišao na kongres intelektualaca u Zagrebu i izjasnio se za promenu Ustava. Taj postupak otvorio je sukob izmedu njega i Pribićevića. Davidović je dao ostavku na mesto predsednika stranke, ali je stranka nije prihvatila. To je značilo da većina podržava Davidovića, a ne Pribićevića. Učešće jednog dela demokrata na kongresu u Zagrebu dovelo je, nadalje, do raskida koalicije demokrata i radikala.
Podela u Demokratskoj stranci negativno se odrazila na izborni rezultat u rano proleće 1923. godine. U svim okruzima vodila se borba izmedu Davidovićevih i Pribićevićevih pristalica. U najvećem broju slučajeva demokrati su na izbore izišli sa dvema ili trima listama. Iako su, ukupno, tada dobili najveći broj glasova u celoj svojoj međuratnoj istoriji (400.342), prestali su da bude najveća parlamentarna partija i izgubili čak 40 poslaničkih mesta.
Posle razrešenja krize oko manjinske vlade radikala, oformljene u vreme bojkota parlamenta što su ga sprovodile hrvatske stranke, Davidović je, ispomognut glasovima bosansko-hercegovačkih muslimana i slovenačkih klerikalaca, kao i grupom hrvatskih poslanika koju je predvodio Stjepan Radić, sastavio koalicionu vladu. No kako je Radić, uprkos parlamentarnoj podršci, vladi pravio probleme u javnosti, došlo je do Davidovićevog razilaženja sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, u čemu su presudnu ulogu imali vojni krugovi i njihovo nastojanje da Davidovića na dvoru prikažu kao saradnika protivdržavnih političkih faktora.
Već iz ovog segmenta političke istorije vidi se ono što će ostati karakteristika Demokratske stanke tokom celog međuratnog perioda: da je to bila partija koja svoje principe i načela uvek pretpostavlja opstanku na vlasti i nije spremna da pravi kompromise između posebnog stranačkog i opšteg nacionalnog interesa. Kada bi oni dolazili u suprotnost, demokrati su se uvek opredeljivali za opšti interes.
I još nešto o socijalnim aspektima i etičkim shvatanjima u politici Demokratske stranke.
Cilj Davidovićeve vlade nije bio samo preuređenje države i pokušaj da se sa Hrvatima nađe zajednički jezik i država tako izvede iz krize u koju je zapala takoreći od prvog dana svoga postanka. Davidović je verovao da mnogi veliki problemi često proističu iz prividno malih uzroka i smatrao da se poštenom administracijom mnogi od njih mogu otkloniti, a da rešavanje ne izazove velike potrese. Jedan od glavnih ciljeva bila je borba protiv korupcije i vlada je nameravala da o tome donese poseban zakon. Takođe, jedan od najtežih socijalnih problema prve Jugoslavije bilo je invalidsko pitanje. Invalidnine nisu bile dovoljne za život, pa su mnogi njihovi korisnici morali da prose. Uprkos oskudici prvih posleratnih godina, Davidovićeve vlade su iz budžeta izdvajale veće sume za invalide nego što se to uobičajeno činilo, ili su im davali određene vrste pomoći.

Pored Ljubomira Davidovića, koji je sve do svoje smrti 1940. godine, kada će ga na mestu predsednika naslediti Milan Grol, bio neprikosnoveni predstavnik i najveći autoritet Demokratske stranke, još nekoliko političara iz redova DS obeležili su njenu istoriju.
Najpre, to je Milorad Drašković, koji u prvim godinama uz Davidovića i Pribićevića predstavlja oličenje stranke. Za njegovo ime vezana je Obznana kojom je vlada Milenka Vesnića zabranila rad Komunističkoj partiji Jugoslavije. On je istovremeno i jedna od prvih žrtava komunista, a tih žrtava će, kao što se zna, tokom narednih decenija biti na hiljade. Jula 1921. Drašković je ubijen u Delnicama, gde se nalazio na odmoru.
Vojislav Veljković bio je glavni finansijski ekspert DS. Njegove analize budžeta, bez obzira na to da li je budžet podržavao ili kritikovao, bile su parlamentarni događaji prvoga reda. Kao ministar socijalne politike Veljković je učinio najviše da loš položaj invalida bude manje rđav.
Vojislav Marinković, koji je pocepao stranku 1929, jer se razišao sa Davidovićem zato što je predsednik stranke osudio Šestojanuarsku diktaturu, bio je poznati privredni stručnjak, dobar poznavalac međunarodnih odnosa, i kad god su demokrati učestvovali u vladi, Marinković je zauzimao mesto ministra spoljnih poslova.
Od mladih stranačkih prvaka Milan Grol je od početka slovio kao ličnost za koju se vezivala budućnost stranke. Pre prvog svetskog rata, i tokom prvih posleratnih godina, bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, po mišljenju mnogih istoričara najbolji kojeg je Narodno pozorište imalo.
Kosta Kumanudi bio je finansijski stručnjak i ostao je upamćen kao predsednik Beogradske opštine, za vreme čijeg je mandata uređen centar grada i izgrađene mnoge pomoćne službe.
Božidar Marković, istaknuti profesor krivičnog prava, najviše je učinio na poznatom Frindjugovom procesu u Beču da posle ovog suđenja Austrougarska doživi veliku međunarodnu sramotu.
Kada je nakon mnogo natezanja marta 1945. godine formirana vlada Tito-Šubašić, predsednik Demokratske stranke Milan Grol postao je potpredsednik te vlade. U njoj nije imao praktično nikakvog uticaja i svi njegovi napori da nova država bude demokratska i pravna ostali su uzaludni. Pošto je u leto 1945. AVNOJ proširen i pretvoren u Privremenu narodnu skupšitnu, u nju je ušla i jedna grupa pravaka DS, koja je pokušala da sledi Grolove napore. Komunisti su unutar stranke pronašli „zdrave snage“ koje su blokirale rad DS i Grol je podneo ostavku, prešavši i formalno u opoziciju. Teror koji su komunisti sprovodili osetile su i pristalice DS. Nekoliko članova Glavnog odbora je streljano, mnogi su osuđeni na dugogodišnju robiju, ili su iskusili druge vidove progona. Policija je hapsila prodavce stranačkog lista „Demokratija“, a grupe skojevaca otimale su od prodavaca list i spaljivale ga. U takvoj situaciji stranka je odlučila da ne učestvuje na izborima za ustavotvornu skupštinu 11. novembra 1945. pošto bi u suprotnom izbornoj farsi dala legitimitet, a vlastima izgovore za nova nasilja. Posle izbora stranka je obustavila svaku delatnost.
Do obnove njenog rada doći će tek u januaru 1990. godine.

 


NOVO DOBA

U kasnu jesen 1989. Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Borislav Pekić, Dušan Vukajlović i Marko Janković, sa još nekolicinom intelektualaca, među kojima su bili i Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, stvaraju Osnivački odbor nove Demokratske stranke. U odbor su ušli i Milovan Danojlić, Miodrag Perišić, Gojko Đogo, Vladimir Gligorov, Slobodan Inić i Radoslav Stojanović. Napisano je Pismo o namerama, prve aktivnosti na okupljanju članstva preduzete su u januaru 1990, a Osnivačka skupština održana je 3. februara u beogradskom Domu omladine. Godina 1990. protekla je u borbi za raspisivanje prvih višestranačkih parlamentarnih izbora od dolaska komunista na vlast. Posle mučnog oklevanja režima, posle prebijanja političkih aktivista i građana (Borislav Pekić je obznanio da mu je policija nanela istu povredu kao batinaši iz 1948. godine), izbori su raspisani za decembar, i stranka je na njima osvojila sedam poslaničkih mandata.

Po okončanju demonstracija od 9. marta 1991. i surovog obračuna režima sa demonstrantima ispoljile su se, unutar tadašnje Demokratske stranke, znatne programske i taktičke razlike, koje su izazvale ozbiljnu krizu. U stranci su se stvorila dva krila. Krilo iz kojeg će nastati Demokratska stranka Srbije smatralo je da ne može biti nikakve kolaboracije sa postojećim režimom, da nacionalni problem u tadašnjoj Jugoslaviji doista postoji i da se on ne može objasniti samo manipulacijom lokalnih nacionalnih birokratija. Baš zato što se Miloševićev režim lažno predstavljao kao jedini legitimni zastupnik srpskih interesa, tim interesima vešto manipulišući, bilo je očigledno da se prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji i položaju srpskog naroda mora zauzeti jasan stav. Srpsko pitanje u Jugoslaviji nije bilo ni pitanje političke demokratije ni ekonomske ravnopravnosti, nego pitanje nacionalnog opstanka srpskog naroda.
Tome nasuprot, drugo krilo Demokratske stranke zavaravalo se da se sa režimom mogu postići kratkoročni sporazumi i da se na taj način režim može iznutra demokratizovati. Za ovo krilo nacionalno pitanje praktično nije postojalo, ili se svodilo na tezu o posebnoj odgovornosti srpske nacije, kao najveće, za očuvanje Jugoslavije.
DEPOS Rezultati izbora održanih u decembru 1990. godine pokazali su da je za promenu režima neophodna bliža saradnja opozicionih stranaka. Smatralo se da se ta saradnja može bolje odvijati kroz konkretne institucionalne forme i, posle niza sastanaka predstavnika opozicionih političkih stranaka, nepolitičkih udruženja i javnih radnika, uglavnom pripadnika bivših disidentskih pokreta, u proleće 1992. osnovan je Demokratski pokret Srbije (DEPOS).
Povratak sebi Krilo Demokratske stranke za DEPOS izdvojilo se kao posebna grupa i 26. jula 1992. formiralo Demokratsku stranku Srbije. Za predsednika DSS na osnivačkoj skupštini izabran je Vojislav Koštunica. U to vreme, većina opštinskih odbora Demokratske stranke pristupila je Demokratskoj stranci Srbije. Pored demokrata za DEPOS, stranci su pristupili neki članovi drugih, manjih političkih stranaka, i mnogi koji do tada nisu pripadali nijednoj političkoj partiji. Svoju prvu redovnu skupštinu DSS je održala 5. decembra 1992. godine. Pored osnivačkog manifesta, na skupštini su usvojeni Program i Statut stranke, a privremeni stranački organi zamenjeni su izabranima.
Izbori ‘92 Stranka je u okviru DEPOS-a učestvovala na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 1992. i osvojila 18 poslaničkih mesta. Posle povlačenja nestranačkih poslanika DEPOS-a iz republičke skupštine, broj poslanika DSS popeo se na 20. Na saveznim izborima stranka nije učestvovala. Odbornici DSS formirali su, u zajednici sa drugim opozicionim partijama, odborničku većinu u više opština. Isti uzrok koji je izazvao krizu u Demokratskoj stranci – različit odnos prema vlasti i nacionalnom problemu – prouzrokovao je krizu i u DEPOS-u, i DSS se iz ove koalicije povukla sredinom 1993. godine.
Izbori ‘93 Na parlamentarne izbore u Srbiji u zimu 1993. stranka je izašla samostalno i osvojila sedam poslaničkih mesta. Prilikom glasanja za predstavnike Republike Srbije u Veću republika Savezne skupštine, zbog glasačke mašine režima i tek deklarativno opozicionih stranaka, jedino poslanici DSS nisu dobili dovoljan broj glasova, tako da stranka nije imala svoje poslanike u Saveznoj skupštini.
Na parlamentarne izbore za Saveznu skupštinu 1996. stranka je izašla u tehničkoj koaliciji „Zajedno“ i osvojila četiri mandata. Na izbore za lokalne organe vlasti u nekoliko opština izašla je samostalno, a u ostalima u okviru koalicije „Zajedno“. Na tim lokalnim izborima DSS je osvojila veći broj odborničkih mandata i učestvovala u vlasti u nekim opštinama. Republičke izbore 1997. Demokratska stranka Srbije je bojkotovala zbog izuzetno pogoršanih izbornih uslova.

Na predsedničkim, saveznim i lokalnim izborima 24. septembra 2000. godine stranka je nastupila u okviru Demokratske opozicije Srbije (DOS). Na ovim izborima Vojislav Koštunica izabran je za predsednika SR Jugoslavije, a DSS je osvojila deset mandata u Saveznoj skupštini. U pet opština u Srbiji članovi naše stranke izabrani su za predsednike skupština opština, a u svim opštinama gde je DOS osvojio većinu članovi DSS učestvuju u lokalnim organima vlasti.
Na izbore za Narodnu skupštinu Srbije u decembru 2000. stranka je takođe izašla u okviru koalicije DOS i pripalo joj je 45 mandata. Sve do avgusta 2001. DSS je imala predstavnike u Vladi Republike Srbije. No pošto je njihov uticaj na politiku vlade bio onemogućen prevlašću drugih činilaca, stranka je objavila da istupa iz kabineta sa čijom se politikom umnogome ne slaže, i sa kojim ne želi da deli odgovornost za sumnjive radnje.

Na izborima za Narodnu skupštinu Republike Srbije u decembru 2003. godine, Demokratska stranka Srbije osvojila je 53 poslanička mandata. Vlada Republike Srbije u kojoj je predsednik naše stranke izabran za predsednika, a naša stranka čini okosnicu te Vlade, izabrana je početkom marta 2004. godine.
Nakon proglašenja Ustava 8. novembra 2006. godine, održani su izbori 21 januara 2007. godine na kojima je Demokratska stranka Srbije osvojila 33 mandata.

 

Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine i međunarodnog priznanja od pojedinih članica Evropske unije, Vlada Srbije je zapala u duboku krizu. Demokratska stranka Srbije smatrala je da ne može biti nastavka pregovora sa EU sve dok ona jasno ne saopšti da podržava teritorijalni integritet Srbije. Iste godine Koštunica je zatražio raspisivanje vanrednih skupštinskih izbora koji su održani 11. maja, na njima je Demokratska stranka Srbije osvojila 20 poslaničkih mesta i prešla u opoziciju. Stranka je bila parlamentarna opozicija do 2014. a od 2014. do 2016. bila je van parlamenta. Nakon izbora 24. aprila 2016. stranka se u koaliciji sa Srpskom pokretom Dveri vraća u Narodnu skupštinu.
Demokratska stranka Srbije održala je do sada trinaest izbornih skupština: 5. decembra 1992, 25. i 26. juna 1994. godine, 29. i 30. juna 1996, 27. juna 1998, 24. juna 2000, 26. maja 2001, 15. juna 2003, 5. juna 2005 , 14. oktobra 2007, 14. februara 2010.godine, u januaru i oktobru 2014. godine. U oktobru 2014. je za predsednicu stranke izabrana dr Sanda Rašković Ivić. Ona je u julu 2016. podnela ostavku na tu funkciju, a u oktobru 2016. je isključena iz stranke. Demokratskom strankom Srbije od tada rukovodi dr Miloš Jovanović.

Trinaesta izborna skupština održana je 28. maja 2017. godine i na njoj je dr Miloš Jovanović izabran za predsednika, a Predrag Marsenić, Miroslav Petković i Dejan Šulkić za potpredsednike DSS.