Демократска странка Србије прославиће ускоро две и по деценије од оснивања са новим лидером, најмлађим у њеној историји. Милоша Јовановића, који за за себе каже да је обичан човек који уместо личне има амбицију за Србију, питамо да ли комуницира са оснивачем странке, да ли има његову подршку?

Комуницирамо, наравно. Само луд човек би избегао да се консултује, да разговара о разним питањима са човеком као што је он, с обзиром на његово државничко и страначко искуство. Не волим много да одговарам на та питања. Нећу да се кријем иза било чијег имена, ако он нађе за сходно, он ће се огласити.

Шта ћете у странци мењати, ко ће бити нови потпредседници?

Тачно знам на ком би месту ко требало да се нађе. Ипак, исувише је рано причати о томе, јер је странка у реконструкцији која се одвија у веома чудном тренутку. Чекају нас председнички избори и то за странку није проблем. Изашли смо са председничким кандидатом који је по својој биографији убедљиво најбољи кандидат за председника Србије. Дакле, реч је о Александру Поповићу, доктору наука и редовном професору, који има одређено државно искуство. Кандидовао се и спреман је да добије ту битку. И не треба нико да мисли да причам ово о њему јер је „наш“. Када објективно ставите биографије потенцијалних кандидата, Поповић искаче као неприкосновени фаворит, али што то на прву лопту не изгледа тако, то је друга прича. Подсећам да ни у Америци прва лопта није изгледала као што је на крају била. Да се вратим реконструкцији, биће пуно нових али и нових-старих лица из ДСС-а која до сада нису желела да се експонирају. Направиће се један добар микс екипе која побеђује. Једини проблем је што се поред председничких појавила прича и о евентуалним ванредним парламентарним изборима.

Да ли је остварива идеја заједничког опозиционог кандидата?

Ако идемо само са председничким изборима, тешко. Када би били и парламентарни истовремено, онда би требало отворити дискусију, али сматрам да и у том случају Александар Поповић не би требало да буде тај који би морао да повуче кандидатуру. Али, о том потом.

Колико би у овом тренутку ДСС-у одговарали ванредни парламентарни избори?

Искрено не би одговарали, јер је странка у реконструкцији. Чак независно од партије, мени је непојмљиво да буду расписани трећи ванредни парламентарни избори у четири године. Не знам за пример неке земље демократског поретка да се у том временском року гласа, а да за то не постоји ниједан ваљан разлог. Избори су још само једна нестабилност, јер се губи време на кампању. Од свега профитирају само медијски оглашивачи. Све стаје, а у Србији се продубљују поделе. Подсетио бих да је Војислав Коштуница 2004. имао мањинску владу налик скандинавским земљама, што је данас незамисливо. Дакле, ванредни парламентарни избори нам нису потребни. Ако их ипак буде, ДСС ће их спремно дочекати, не плашимо их се јер нисмо деца. У Србији се ствара поларизација на имену и личности Александра Вучића која ни за њега није добра, што ме мање брине, али то није добро првенствено за државу. Ми већ годинама не успевамо да стабилизујемо наш политички систем, и зато је и тешко да држава направи неки озбиљан резултат.

Какав је Ваш однос са Бошком Обрадовићем из Двери?

Он је одувек био коректан. Чак сам се 2013. залагао за „патриотски блок“, мада га је не бих тако назвао, али је то била суштина, и нажалост, у ДСС-у није било слуха за тако нешто. Двери би биле најприроднији савезник ДСС-у, али још увек о томе само разговарамо.

Колико је реална коалиција са Радуловићевом странком „Доста је било“?

Мени се чини да је нереално да ће бити ванредних парламентарних избора, па ће их ипак можда бити. Ја Сашу Радуловића не познајем и нисам сасвим упознат са њиховом политиком о најзначајнијим питањима. Он се, са једне стране, о такозваном геноциду у Сребреници изјаснио на начин који није добар, а са друге стране сам чуо да је против НАТО-а. Дакле, мало им је политика неидентификована. На пример, однос према Европи није толико далек од става ДСС-а, те то отвара могућност за разговор.

У светлу свих предизборних калкулација помињало се и да се Државотворни покрет Србије Слободана Самарџића враћа у ДСС…

Слободан Самарџић ме је први запазио у странци, и док је био министар за КиМ био сам његов саветник и учесник у многим битним државним преговорима. Са њим сам у пријатељским односима, поред тога што смо истомишљеници. Надам се да ће наши чести разговори уродити плодом, и сигурним корацима се приближавамо неким добрим резултатима.

На чије гласове рачуна ДСС?

Рачунамо на гласове свих људи који желе истинске промене у земљи. На све оне којима је мука од нереда. Ја сам имао ту привилегију да део живота проведем у Француској, и знам шта значи уређена земља. Мука ми је када сазнам да човек мора да чека три и по године на рутинску операцију кука, када ничу зграде по Врачару које немају никакве везе са амбијенталном средином, када отварамо поглавља, а дајемо део територије, мука ми је када видим ниво у Скупштини Србије, имам политички презир ка политичкој елити ове земље.

Дакле, рачунам на гласове свих људи који тако размишљају, али је већи проблем како до њих допрети. ДСС мора да се освежи, ми радимо интернет кампању и стратегију, али у склопу својих финансијских могућности. Странка није у стању у којем је била пре седам-осам година али постоји енергија и воља да се она обнови, очува и иде напред. Мора мало и бог да вас погледа и околности да се наместе, али ми је циљ је да странку вратим на стазу старе славе, јер не видим, уз дужно поштовање, пуно визије у нашој политици.

Ви сте француски ђак, да ли у том правцу намеравате да водите Србију?

Не водим је нигде, развијам Србију. Хоћу уређену земљу. За то ми не требају ни Европа ни Русија, не треба ми нико. Иначе, то је мантра да ће нам неко помоћи споља — нико никоме не помаже без рачуна. Не жели нас Европа да би овде направила ауто-путеве, већ због јефтине радне снаге. Неће нико индустријализовати или реиндустријализовати ову земљу осим нас самих. Немам ја проблем са Европом, ја сам велики Европљанин, једино што не волим ову Европу каква се гради. Када сам живео тамо био сам евроскептик јер се чак ни та ЕУ не прави зарад њених грађана већ због крупног капитала. Предајем тај предмет на Правном факултету у Београду и пратио сам дебате о ЕУ, којих у Француској, за разлику од Србије, има неупоредиво више, иако је то земља која је чланица-оснивач. Код нас не постоји јавна расправа о европском путу Србије и то је скандал, а проблем је што су се наши грађани на то навикли. Сматрам да неко мора да каже да то није нормално. Ја нисам недоношче, не треба нам тутор и ментор да нам каже како треба да уредимо наше животе. Ја веома ценим Французе и Немце али знам да нису паметнији од нас, то што су они постигли можемо и ми. Ја добро знам како да направим законе и систем. Поред тога што сам политиколог, ја сам и правник са великим искуством, и знам да направим добар закон, нису ми потребна готова решења. То је као у оној изреци „куд сви Турци, ту и мали Мујо“, е па хајде да не будемо „мали Мујо“ мислим да је то бесмислено, тим пре што је ЕУ у кризи. Тај пројекат је на врло крхким ногама, јер међу тим грађанима нема солидарности, нема кохезије. На страну све то, али ми имамо једну озбиљну цену коју плаћамо на том европском путу, а то је Косово и Метохија. Ја лично никада нећу бити спреман да ставим параф или потпис и као грађанин да подржим идеју да треба да се одрекнемо Космета зарад било чега, чак и да је ЕУ сјајна, а није. Мислим да је то самоубиство, заједница без идеолошке потке које престаје да бива озбиљна, јака, снажна и нема будућност. Ја не желим да ми деца сутра дођу и кажу „тата овде нема перспективе, хоћемо да идемо у иностранство“, а то виђам на факултету. То је највећи пораз ове земље, али не само последње владе.

Ви сте отишли у Француску и ипак сте се вратили…

Да нисам као дете боравио тамо неколико година и научио језик, никада не бих отишао. Све оно што сам урадио тамо, урадио бих и овде. Тамо сам имао јако добро образовање али никада нисам размишљао о томе да се не вратим. Ово је моја земља и не видим свој гроб у иностранству. Ко је Милош Јовановић? — Ја сам обичан човек који воли своју породицу и земљу. Можда је то хендикеп у политици, али ја немам личну амбицију, имам је за Србију, с тим што та велика амбиција не значи правити Велику Србију као што је то можда некада заслуживала да буде. Данас та амбиција значи упристојити земљу, а онда ће она знати да се брани, знаће где су јој границе, као и како ће да школује своју децу. Желим свему томе да допринесем најбоље што могу. Да имамо српског Шарла де Гола, био бих спреман да му возим кола, дакле да допринесем на најбољи начин. Дакле, никада ни циљ није био да будем први, председник странке, али немам проблема да понесем одговорност и да се озбиљно борим за странку.

СПУТЊНИК