Долазе председнички избори. Једна опозициона странка је доживела ново цепање, јер није подржала идеју своје бивше председнице о заједничком кандидату опозиције. Да ли је Србији неопходно да се читава опозиција, дакле све што није СНС&комп. окупи око једне личности и истури је као свог представника на председничком мегдану?

Покушаћу да поставим три питања, да бисмо заједно дошли до решења.

  1. Да ли Вучићу одговара јединствен или разједињен наступ опозиције?
  2. Да ли би губитак председничких избора, означио почетак пада Вучићевог режима?
  3. Да ли је највећи проблем Србије, из аспекта национално оријентисаног гласача, Вучић или континуитет политике ЕУ нема алтернативу?

Лако ми је да одговорим на прво питање. Свакако да му не одговара заједнички кандидат. Ако је његов циљ да кандидат СНС-а постане председник, разумљиво, највише би му ишло у прилог, да сви противници наступе појединачно у што је могуће већој међусобној омрази и свађи. Тако би лакше добио изборе.

Дакле, разговори Јанка Веселиновића, Шутановца, Санде Рашковић Ивић, Ђорђа Вукадиновића, Бориса Тадића, Саше Радуловића и осталих имају смисла?

Оставимо коначно изјашњење за мало касније.

Одговор на другу дилему је чак и очигледнији. Јасно је да би странку, чије је чланство у 99% случајева искључиво интересно интегрисано, а која енормно расте на миту о непобедивости свог вође, тако озбиљан пораз, приликом непосредног изјашњавања милионског броја грађана, жестоко уздрмао. Прилично сам сигуран, да би, у том случају дошло до отрежњења знатног броја напредњачких бирача. То је чиста психологија. Обожавају победника, диве му се, шлихтају, тискају се на трговима да га виде или додирну, али чим и најмање посустане, окрећу му леђа, праве се да га не познају, ругају му се, исмевају га, тврде да су одмах знали како ништа не ваља, да је лажњак…

Погледајте само случај Ђоковић. Милиони Срба су навијали будилник за 02.00ч иако раде од шест, не би ли гледали како побеђује и разара противнике. Још у току мечева су засипали портале хвалоспевним коментарима, величајући Нолетово Српство, спортски дух, простосрдачност, скромност, тениску уметност… сасвим сигурни да никада није играо ни приближно такав ас, а још сигурнији да се сличан ни родити неће. Но, не лези враже, Новак испаде мало из форме, паде на друго место светске ранг листе, а коментатори обрнуше ћурак наопако. Виде сад коментара! Те тако му и треба кад упражњава јогу, није тај ни Србин ни православац, обичан фолирант – ја да вам кажем, никад не би ни био први да Федерер није остарио, а Надал кубурио с повредама, сервис нула, излазак на мрежу очајан, пасинг шот непостојећи… Чекам да га неко гађа парадајзом или пљуне на улици. Тату мајстори трљају руке, хиљаде бивших фанова у реду за скидање тетоваже с Новаковим ликом.

Тако би, и много горе, прошао и Вучић, чим раја осети крв, тј. схвати да овај није свемогућ и да им неће запослити шурњају у контролу лета.

Значи, опет закључујемо да је идеја о заједничком кандидату благотворна? Причекајмо још мало с дефинитивним одговором.

Треће питање ме највише мучи. Је ли наш (националних гласача) највећи проблем Вучић, као личност са све својом странком или нешто друго, рецимо политика коју води, а коју је, унапредивши је, преузео од Бориса Тадића и Демократске странке, преузимајући и многе њене кадрове?

Патетисање председника владе, кукњава и нападно показивање скромности, затим спасилачке епизоде а ла Супермен, Мич Бјукенон и Атомски мрав су заиста дегутантне и за ум увредљиве. Ствари попут хеликоптера и Савамале су опасне. Ова потоња је државни тероризам ван сваке сумње. Бриселски споразум је тешка издаја. Ништа мање НАТО споразум. Кадрови попут Бечића, доктора, Ђуке молера, Зоке трилатерале, Дрецуна, Марјана Ристичевића, Бабића, Мартиновића или Марка 5:0 Ђурића су доказ тоталне неспособности да се ишта добро учини за Србију и јасан показатељ да се то и не жели, већ да је једини смисао грабити док се може. Ти људи су, речју – ужасни.

Медији попут Информера и Пинка су симбол културног нивоа ове власти. Бедни људи који се, отворених уста, диве демократичности свог шефа на изложби „нецензурисане лажи“ су нам путоказ у какво стадо оваца он хоће да нас колективно претвори.

Све је ово јасно, лако схватљиво и није тешко набројати. Ипак, нисам одговорио на питање. Шта је највећи проблем Србије данас?

Ако, рецимо, уместо Вучића дође Шутановац или Саша Јанковић, хоће ли државна политика бити родољубивија? Хоће ли се поништити Бриселски споразум? Да ли ће укинути Чанкову крпу и скршити сепаратизме у Војводини, Рашкој области, међу Албанцима око административне линије? Да ли ће престати да се форсира геј парада и захтеви које она носи са собом? Да ли ће на медијима бити више слободе мишљења, у смислу критике Запада, ЕУ, сребреничког мита, антипородичног покрета, индивидуализма, нихилизма, конзумеризма…

Је ли „Утисак недеље“ био светионик демократије и новинарске непристрасности или обична другосрбијанска ТВ платформа за индоктринацију Срба с обично једним националистом на кога сложно кидишу троје осталих гостију, водитељка, камерман и мајстор светла?

Да ли су Наташа Кандић и Соња Бисерко поштени посматрачи и коментатори друштвено политичких прилика или промотери хрватско, муслиманско, шиптарске ратне истине против Србије?

Да ли нам је петооктобарска република донела грађанске слободе и просперитет или либералну диктатуру, другосрбијански тоталитаризам и робовласнички капитализам?

Да ли бих ја могао да гласам или препоручим некоме да галса за таквог кандидата? Не!

Пошто су они такви, да ли је ипак боље окупити се око Вучића и одупрети се њима? Не! Он је исти такав, можда и опаснији.

Па шта нам преостаје? Апстиненција?

Не!

Треба се борити против политике, а не против личности. Савршено ме је баш брига хоће ли победити Вучић или Шутановац (Саша Јанковић/Радуловић). Не занима ме ни титоиста Борко Стефановић ни титоиста Ивица Дачић. Да ли ће субвенције страним гоничима робова давати Зорана Михајловић или Александар Влаховић ми је потпуно свеједно.

Нити ми пада напамет да браним Вучића, јер, волео бих да падне, нити да на њега јуришам како бих задржао еврофанатичну србождерску политику, а само у седло довео новог извођача радова. Жуту паткицу, можда?

Ја хоћу да гласам за кандидата који ће јасно изазвати систем. Тај мора да заштити раднике од експлоатације, да искаже намеру одбране територијалног интегритета, да ради на заштити српских интереса у бившој СФРЈ с крајњим циљем интеграције српског етничког простора у бар три садашње државе (Србија, Црна Гора, Република Српска). Председник за кога бих ја гласао мора да буде покровитељ изградње културног модела ослобођеног од аутошовинизма, заснованог на здравим основама српске државотворне традиције и људскости, модела који би био национално афирмативан, те подстицао на размишљање и друштвени активизам маса. Та личност не би смела да се плаши конкуренције идеја и карактера, већ да ради на промоцији вертикалне проходности у нашем друштву, стварању елите знања и поштења, а не тајкунско мафијашке касте која финансирајући политиканте отима државу од народа.

Такав није ни Вучић, а нису ни они који се ових дана договарају. Дакле, одговор на треће питање гласи, наш највећи проблем није ни Вучић ни Шутановац, већ политика коју воде све страначке квазиелите од Петог октобра наовамо, а она гласи ЕУ нема алтернативу, Срби морају да признају да су злочинци који су праведно кажњени и да свима све дају, заузврат не добијајући ништа. То није моја политика, али јесте политика и власти и прозападне опозиције.

Да ли ће нам се неко, ко овоме уме и сме да се супротстави, понудити, остаје да се види, а ја се, искрено надам да хоће.

Српски културни клуб