Миле Савић

Не треба посебно доказивати да су безбедност Србије и региона озбиљно угрожени настојањем Албанаца да једнострано прогласе независност Косова. Отворена подршка САД, водеће земље НАТО, као и обећање да ће мимо СБ УН признати другу албанску државу на територији Србије, чини ту угроженост већом. У таквој ситуацији, Србија мора да се брани. Један од могућих начина да се ојача спољна безбедност понуђен је скоро под именом војне неутралности.

Критичари ове идеје заснивају аргументе, углавном, на претпоставкама евроатлантске идеологије. Пошто војна неутралност искључује припајање НАТО-у, она, наводно, представља непремостиву препреку за чланство у ЕУ. Спречава, кажу, економски развој, јер шаље лош сигнал да земља није стабилна за улагања, уз то, укида шансу за извоз наше војне индустрије. Коначно, остајемо без благодети колективне заштите.

Ова аргументација је на климавим ногама. Постоје земље које су чланице ЕУ, а нису у НАТО-у и земље које су у НАТО-у, а нису у ЕУ. Као што постоје и земље, не само у Европи, које бележе изузетан привредни раст независно од евроатлантске алијансе.
Када је, пак, реч о колективној безбедности, то је најслабија тачка критичара војне неутралности. Заборавља се, случајно или намерно, да је прикључење Србије НАТО-у могућно само под условом да се она помири са отцепљењем Косова и Метохије. Србија је сада угрожена управо од стране НАТО-а. Евентуални пријем Србије у овај војни савез не би представљао никакав добитак, него потврду губитка државних и националних интереса. У замену за ратну одштету због бруталне и самовољне агресије, цивилних жртава и материјалних разарања, цинично јој се нуди признање „нове реалности” чије је стварање започело НАТО агресијом а окончано етничким чишћењем под његовим окриљем.

Приступања овој војној алијанси би могла доћи на дневни ред једино под условом да Србија радикално редефинише сопствени државни интегритет, или да САД и НАТО радикално измене политику према Србији, што је мало вероватно. И ако политика војне неутралности не буде прихваћена на државном нивоу, немогуће је под постојећим условима приступити НАТО-у. Учлањење у НАТО није у овом тренутку ни реална, ни морално одржива алтернатива војној неутралности.

Идеја војне неутралности по својој суштини превазилази питање опредељивања за и против чланства у НАТО. Јер, могућно је да Србија не усвоји политику војне неутралности, а да, ипак, донесе формалну одлуку против приступања алијанси.

Један од начина да се неутралност доведе у сумњу јесте релативизација самог појма. Прво, због тога што је ова идеја садржана само у једној страначкој декларацији, а није усвојена на државном нивоу. Када би и била прихваћена као облик државне политике, сугерише се да је нејасно шта би јој био смисао, јер је њено значење, ако већ не сасвим истрошено, онда бар неодређено – скоро произвољно, с обзиром на то да је увек зависило од конкретних околности и интереса оног ко га тумачи. Но, када би смисао ове идеје био и препознатљив, он би за Србију био неупотребљив, јер се јавља у неповољним политичким околностима – Србија се налази у окружењу само једне силе, нема стабилизоване односе са суседима, а ни границе јој нису коначно дефинисане.

Међутим, оно што је за некога извор сумње, за другог може бити разлог за афирмацију идеје. Потреба за неутралношћу не настаје у условима „светског мира”, него баш у кризним околностима, као израз потребе да се превазиђе немоћ у погледу заштите легитимних државних и националних интереса.

Идеја неутралности, и поред тога што је прилагођавана конкретним политичким околностима, није изгубила оправданост. Чак ни после пада Берлинског зида, односно најављеног једнополарног света. Управо супротно. Упркос свему, ње се не одричу земље које је заступају.

Очигледно, није истрошена, нити је изгубила кредибилитет. Пре би се могло рећи да је у једнополарном свету и доминацији САД њен опстанак доведен у опасност, али да ће настанком вишеполарног света њен значај расти. Поготову када се има на уму интервенционистичка политика НАТО и САД руковођена интересима водеће земље, а не интересима самоодбране земаља чланица. Није ли доказ за све чешће одустајање чланица од учешћа у војним интервенцијама које предузимају САД? А да НАТО предузима агресивне интервенције по свету противно Повељи УН (само у периоду од 1989. до 2001. године било је осам већих војних интервенција) искусили смо на сопственој кожи 1999.
Чињеница да је неутралност кршена или да је под притиском била принуђена на прилагођавање не компромитује саму идеју, него оне који је не признају. Логично је закључити да подозрење не изазива сама неутралност, него онај ко је спреман да је погази. Стога је уместо питања о њеној кредибилности, боље поставити питање њене делотворности.

Сам појам неутралности допушта поседовање војске, подразумева право на самоодбрану и дозвољава ступање у све међудржавне савезе, осим војних. По својој природи она може бити само у интересу УН, односно свих земаља којима је стало до мира и међународног права.

Уосталом, Србија је и сада фактички неутрална земља. Није члан ниједне војне алијансе. Стога идеја војне неутралности, у ствари, јавно афирмише постојећу војну и политичку независност земље, потребу да се развија сопствени систем безбедности у циљу легитимне самоодбране. Војна неутралност, у ствари је најприкладнији начин да се постојећа безбедносна угроженост Србије претвори у активни фактор самоодбране, што јој даје и морално и формално право да затражи међународну помоћ ради очувања међународно признатог статуса. То право не може бити ускраћено све док Србија води независну војну политику, чак и ако није формално прогласила неутралност.

Из околности да би Србија могла бити потпуно окружена НАТО земљама, не следи да неутралност губи сврху. Швајцарска и Аустрија, на пример, налазе се у истом окружењу, али нико не спомиње њихову угроженост. Чак би се могло говорити о позиционој предности. Ако никог не угрожава, води мирољубиву политику и ако је отворена за сарадњу, укључујући и безбедносну, незамисливо је да би неко могао пробити безбедносни прстен НАТО земаља да би угрозио Србију, или да би из Србије угрозио неку од чланица Алијансе. Земља која не представља претњу окружењу не би требало да страхује за своју безбедност.

Осим у једном случају – да неутралност и целовитост Србије сметају НАТО-у. Међутим, тада подозрење према неутралности и њеној делотворности има корен у подозрењу према намерама, моћи и искрености декларисане политике НАТО.
Шта је у таквој ситуацији најбоља заштита? Управо војна неутралност. Она је, наиме, штити од принуде да добровољно навуче „лудачку кошуљу” и, за разлику од тога, држи отвореним маневарски простор за стратешку сарадњу ради остварења легитимних интереса са земљама којима није стало до рушења њеног међународног статуса и безобзирног мешања у унутрашње ствари. У супротном, приступивши НАТО-у, везала би сама себи руке и унапред се својевољно и трајно опростила од права на заштиту интереса на делу сопствене територије.

Миле Савић
(Аутор је саветник председника Владе Србије)

---

Најновије у овој категорији: