Problem je međutim i što mi više namamo javnost u ovoj sveopštoj ostrašćenosti. Kao građani smo isuviše postali lakoverni, bez sposobnosti za kritičko mišljenje što dodatno pogoršava celu situaciju. To ponekada deluje i tragikomično. Mene su recimo, po tom osnovu „nepravovernog opozicionarastva“ napadali ljudi koji su sedeli kao ministri u Vučićevim vladama ili zajedno s njim glasali u Skupštini za Briselski sporazum, davali kvorum i hvalili projekat Beograda

Smena vlasti nema nikakvog smisla ukoliko ne ishodi temeljnim političkim promenama. Sve drugo bi bile puke personalne promene, „duplikat politike sadašnje vlasti“ – sjaši Kurta, da uzjaši Murta. Ne ulazeći u ocenu koje opozicione stranke se istinski zalažu za suštinske promene političkog sistema, spoljne i unutrašnje politike i očuvanje integriteta i suvereniteta Srbije, a malobrojne su i nije ih teško prepoznati, pozabavimo se metodama njihove borbe za vlast, odnosno aktuelnim pitanjem bojkota izbora. Ne ulazim, dakle, u analizu motiva te borbe za vlast i moguće, već razmatram isključivo sa stanovišta svrsishodnosti: da li u postojećim okolnostima bojkot, koji je sredstvo, a ne cilj, može da bude uspešan? Naravno, nije sporno da su izborni uslovi takvi da se izbori ne mogu oceniti kao fer i pošteni, pa se stranke koje su ih pre dve i pre četiri godine prihvatile i na izbore izašle danas zalažu za bojkot, uvodeći novu „bezalternativnost“, ovoga puta bojkota, a deleći uverenje sa Vučićem da je takav i put u EU. Ostavimo po strani zastrašćujuću i za konačni rasplet opominjuću činjenicu da se opozicione stranke okupljene u SZS (o politički diletantskim kafić-misliocima da ne govorim) ponašaju jednako Vučićevoj SNS, zahtevajući prihvatanje dirigovanog opozicionog jednoumlja i proglašavajući neistomišljenike  po pitanju metoda borbe, u ovom slučaju one koji  su skeptični u pogledu uspešnosti bojkota izbora, lažnom opozicijom. Dok Vučićeva kamarila izdaje sertifikate privrženosti interesima države izjednačavajući je sa privrženošću režimu, dotle SZS, jednako merodavan, izdaje sertifikate opozicionog statusa. Jednoumlje nema alternativu – to još jedna tačka bliskosti ove dve  žestoko suprotstavljene, a malo različite političke skupine. 

Jednostavno, prljav veš se iz kuće ne iznosi. Šta god mislio o Aleksandru Vučiću i ovoj vlasti, nikada ne bih išao van zemlje da kukam, niti da je kritikujem. Ne bih to radio ni na Istoku, a kamoli na Zapadu. Ne razumem kako ljudi ne shvataju da se time samo ponižavamo kao narod. Što se mene tiče – ponavljam, to je prvenstveno stvar kućnog vaspitanja i samopoštovanja – dovoljno smo odrasli da sami rešavamo svoje probleme. I makar to radili na najgori i najbrutalniji način, to ostaju naša posla koja se ne tiču tuđinaca.