Preporučujemo

Radioaktivni gromobrani su sedamdesetih godina prošlog veka postavljani na veće zgrade da štite od udara groma. Nakon dokazivanja njihove štetnosti po zdravlje ljudi, proizvodnja i nova postavljanja su zabranjeni još 1991. godine, a zakonski je naloženo da svi moraju biti zamenjeni do maja 2014. godine. Preko pet godina čekali smo da nadležni obave posao.

Samo održivi privredni rast, vođen privatnim investicijama dovodi i do novog zapošljavanja i do dugoročnog rasta plata građana, te podizanja životnog standarda.

Zapadna antisrpska medijska propaganda iz devedesetih prošlog veka, u prvoj deceniji 21. veka usmerena je protiv Rusa, da bi se danas vratila kući i okrenula protiv ubedljive većine sopstvenih građana. Trampove glasače i one koji su podržali britanski bregzit ona gotovo svakodnevno doslovno dehumanizuje.

Kako će se to završiti, ostaje da se vidi. Sve ukazuje na to da čekanje i jačanje moraju da budu ključ naše ukupne spoljne politike.

Zahvaljujući delu opozicije okupljenom u i oko Saveza za Srbiju, a na veliku radost Aleksandra Vučića, iz političkih rasprava u javnosti, između vlasti i opozicije i unutar same opozicije gotovo u potpunosti su uklonjena pitanja odnosa prema Evropskoj uniji, rešavanja problema Kosova i Metohije, ekonomske, socijalne, zdravstvene, prosvetne, kulturne politike…odnosa sa Republikom Srpskom, zaštite Srba u Hrvatskoj i Crnoj Gori… Nametnuto je kao najvažnije pitanje bojkota izbora.

Srbija danas, naravno, nije nepismena. Ona, međutim, ne poznaje svoje duhovne i materijalne resurse. Srpske političke, medijske i poslovne elite kao da ne razumeju svet u kome živimo. Ekonomija i spoljna politika Srbije zasnivaju se na kreditima i naređenjima zemalja koje pokušavaju da, pošto su rasturile Jugoslaviju, rasparčaju i Srbiju, da bi na njenoj teritoriji izgradile „veliku Albaniju”. 

Predsednik DSS-a Miloš Jovanović komentarisao je poziv opozicije za EU da posreduje u razgovorima sa predstavnicima vlasti o izbornim uslovima.

Hrvatska za Jasenovac i „Oluju” ne samo da nije kažnjena, nego je i „nagrađena” etnički čistom državom i ulaskom u EU i NATO

Smena vlasti nema nikakvog smisla ukoliko ne ishodi temeljnim političkim promenama. Sve drugo bi bile puke personalne promene, „duplikat politike sadašnje vlasti“ – sjaši Kurta, da uzjaši Murta. Ne ulazeći u ocenu koje opozicione stranke se istinski zalažu za suštinske promene političkog sistema, spoljne i unutrašnje politike i očuvanje integriteta i suvereniteta Srbije, a malobrojne su i nije ih teško prepoznati, pozabavimo se metodama njihove borbe za vlast, odnosno aktuelnim pitanjem bojkota izbora. Ne ulazim, dakle, u analizu motiva te borbe za vlast i moguće, već razmatram isključivo sa stanovišta svrsishodnosti: da li u postojećim okolnostima bojkot, koji je sredstvo, a ne cilj, može da bude uspešan? Naravno, nije sporno da su izborni uslovi takvi da se izbori ne mogu oceniti kao fer i pošteni, pa se stranke koje su ih pre dve i pre četiri godine prihvatile i na izbore izašle danas zalažu za bojkot, uvodeći novu „bezalternativnost“, ovoga puta bojkota, a deleći uverenje sa Vučićem da je takav i put u EU. Ostavimo po strani zastrašćujuću i za konačni rasplet opominjuću činjenicu da se opozicione stranke okupljene u SZS (o politički diletantskim kafić-misliocima da ne govorim) ponašaju jednako Vučićevoj SNS, zahtevajući prihvatanje dirigovanog opozicionog jednoumlja i proglašavajući neistomišljenike  po pitanju metoda borbe, u ovom slučaju one koji  su skeptični u pogledu uspešnosti bojkota izbora, lažnom opozicijom. Dok Vučićeva kamarila izdaje sertifikate privrženosti interesima države izjednačavajući je sa privrženošću režimu, dotle SZS, jednako merodavan, izdaje sertifikate opozicionog statusa. Jednoumlje nema alternativu – to još jedna tačka bliskosti ove dve  žestoko suprotstavljene, a malo različite političke skupine. 

Tokom dosadašnjeg razvoja afere „Prisluškivanje“ javnost je na osnovu prezentovanih dokumenata BIA, sa kojih je po članu 26 Zakonu o tajnosti podataka opozvana oznaka tajnosti, obaveštena da je sadašnji predsednik Republike u vreme dok je bio lider opozicione stranke bio prisluškivan, pri čemu u kraćem vremenskom periodu devedesetih godina – nezakonito. Predsednik je u svom javnom nastupu izneo dokaze da je zakonito prisluškivan i od 2007. godine preko trećih lica, ali i tvrdnju da je to činjeno „perfidno“ , odnosno da su službe bezbednosti bile politički zloupotrebljene.

Kako pomiriti fantazije sa činjenicama? To je „nemoguća misija“. Potrebno je samo da stvari nazovemo pravim imenom, da naučimo da razlikujemo slatke snove od surove stvarnosti. Krajnje je vreme da „Evropu“ smestimo među ostala, mitska bića iz srpskih predanja, uz karakondžule, vile, drekavce, vodenjake, vampire i vukodlake.

U najnovijem spotu ambasade SAD se govori o radu i deli inženjera Milojka Vucelića, čoveka koji je bio važan deo američkog svemirskog programa. U spotu se njegovo prezime više puta navodi kao „Vučelić“, a nijednom onako kako se prezivao- Vucelić.

Čekamo da se ambasada SAD izvini. I ispravi svoju grešku. Za razliku od mnogih drugih američkih, ova je lako ispravljiva.

Gledao sam u Efes, slušao turskog vodiča i pitao se da li će ovako albanski vodiči jednog dana da vode turiste kroz Prizren, Peć i Prištinu? Prećutkujući narod koji je te gradove podigao

I zato, kao što je nenormalno ne voljeti svoju djecu i svoje roditelje – iako takvi ljudi, nažalost, postoje – tako je podjednako nenormalno ne voljeti, ili još gore mrziti, svoju zemlju i svoj narod. Ko to ne vidi, već štaviše propovijeda suprotno – u namjeri da od Srbije i srpskih zemalja napravi ono što u „Antimanifestu“ nazivam „bezotadžbinskim prostorom“, taj sebe najozbiljnije diskvalifikuje ne samo etički nego i intelektualno, možda i kognitivno 

Miloš Ković je istakao da je na delu pokušaj vlasti Srbije da se korumpira vrh Crkve, ne bi li prihvatila prodaju Kosova. „To iskušenje je uspešno prevazišla Crkva u Crnoj Gori i zato je otpor izdaji Mitropolita Amfilohija toliko jak i značajan za sve nas“ rekao je profesor Ković

I upravo to bi trebalo najviše da uplaši predsednika Srbije i prvog čoveka SNS Aleksandra Vučića. To da čelnici SzS odluče da izađu iz politike. Verujem da, krišom, bar jednom mesečno ode u crkvu i zapali sveću za njihov večiti ostanak u politici i svoj večiti ostanak na vlasti.

Upravo genocid koji se tokom Drugog svetskog rata dogodio u NDH, na Kosovu i Metohiji, pogromi u Bačkoj, glavna su tema istorije Srba u Drugom svetskom ratu. To nisu sporovi između partizana i četnika, koji se čak i danas nameću. To nije ni pitanje o „srpskom fašizmu”, koji je upravo zahvaljujući delu takozvane „antifašističke“ javnosti nameće kao glavna tema. Njihov „antifašizam“ iscrpljuje se, u stvari isključivo u borbi protiv srpskog nacionalizma.

Kada Makron kaže da ne postoji francuska kultura, onda on, tim rečima, kaže da između njegove Francuske i one Francuske u kojoj je postojala francuska kultura nema više nikakvog kontinuiteta, nikakve veze, nikakvog dodira. To su podsvesno osećali i oni ljudi koji su, dok je Notr Dam goreo, pravili selfije s buktinjom u pozadini; to jest okrenuli su toj buktinji leđa, uzimajući od nje najviše što bi ona u njihovim životima danas mogla da znači: a to je da bude spektakularna goruća pozadina za njihove autoportrete

Demokratska stranka Srbije čini sve što može, osećajući se gotovo usamljenom u nastojanju da se, kada im dođe vreme, ne dogode samo personalne promene, u nastojanju da se promeni sadašnja politika, a ne samo sadašnji vlastodršci.

Srbi su se često kretali kroz različita carstva i kulture, jer su seobe deo istorije srpskog naroda i to pogotovo znaju Srbi u Hrvatskoj. Ali današnja Srbija kao država ne može nigde da se preseli

Država (Skupština i resorno ministarstvo), kao osnivači velike većine pozorišnih kuća u Srbiji, aktivnije bi trebali da se pozabave ovom temom. Državna kulturna politika mora da kaže šta hoće i šta očekuje od pozorišne umetnosti u Srbiji!