Miloš Jovanović za Pečat: Uvreda Srbije

Priznanje slovenačke i hrvatske nezavisnosti 1992. godine, NATO agresija 1999, secesija i priznanje Kosova i Metohije 2008. godine… Francusko-srpsko prijateljstvo odavno je bilo teško ranjeno Ovde, danas, narodi celog sveta, na ovom svetom pločniku, grobu našeg Neznanog junaka, tog ’bradonje’ anonimnom simbolu svih onih koji umiru za otadžbinu, pogledajte toliko vaših okupljenih vođa! Svaki od njih vodi sa sobom dugi niz boraca i mučenika iz svog naroda“ – Emanuel Makron, 11. novembar 2018. Postoje nekada stvari koje je teško objasniti i koje do kraja ostaju nepojmljive. Među takve spada i svečanost povodom obeležavanja stogodišnjice primirja iz 1918. godine koja je održana 11. novembra u Parizu, i koja će ostati upamćena po neverovatnoj, istorijskoj sramoti koju su neki, blaže i jednostavnije, opisali kao „diplomatski skandal“. Najviši predstavnici država učesnica Velikog rata, „svaki od njih vodeći sa sobom dugi niz boraca i mučenika iz svog naroda“, kao što je to u svom govoru napomenuo francuski predsednik kao domaćin svečanosti, našli su naime svoje mesto na centralnoj tribini. Svi osim jednog, za koga očigledno na centralnoj tribini nije bilo mesta. Predsednik zemlje kojoj je rat prvo objavljen od strane Austrougarske; predsednik zemlje koju su Centralne sile prvo napale; predsednik zemlje čija je herojska vojska izvojevala prve savezničke pobede; predsednik zemlje, konačno, koja je platila najveći danak sa svojih više od 1.200.000 žrtava – što predstavlja, od svih zaraćenih strana, najveći procenat u gubicima; predsednik Srbije, dakle, bio je premešten na sporednu tribinu… Ova, sama po sebi, nepojmljiva uvreda postala je još nepodnošljivija jer je došla od zemlje domaćina – Francuske, koja se u Srbiji čitav vek unazad smatra za starog prijatelja i saveznika. Da stvar bude još gora, gledajući predsednicu Hrvatske – države koja 1914. godine nije ni postojala i čiji je narod nosio neprijateljsku austrougarsku uniformu – u prvom redu, ili Albanca Hašima Tačija – teroristu koji se nalazi na čelu secesionističkog Kosova koje ne samo da nije postojalo kao država tada, kao što ne postoji ni danas, već čiji je narod u svakoj prilici napadao i ubijao izgladnelu i iznemoglu srpsku vojsku na njenom povlačenju 1915. godine – kako sedi u drugom redu neposredno iza Angele Merkel, Putina i Makrona, nametnuto odsustvo predsednika Srbije delovalo je zastrašujuće! Ako je volja Emanuela Makrona bila da Srbiju namerno i bestidno ponizi, onda se mora priznati da je u tome u potpunosti uspeo. Ostaje ipak otvoreno pitanje kako je došlo do ove nepojmljive situacije. Deo objašnjenja naravno leži u najobičnijoj gluposti, neznanju a istovremeno pretencioznosti tako karakterističnoj za generacije kojima pripada i šef francuske države. Iako za aktuelnog francuskog predsednika važi da poseduje solidno obrazovanje – što nije preterano teško ako se uporedi sa svojim prethodnikom u Jelisejskoj palati – ostaje činjenica da je reč o savršenom predstavniku svoje epohe, talentovanom svakako, ali koji ne izlazi iz uskih okvira dominantne ideologije. Daleko smo naime – i ovo je eufemizam – od jednog generala De Gola, koji je februara 1944. godine odlikovao Dražu Mihailovića Ratnim krstom kako bi ga ohrabrio u trenutku „kada mu se tlo izmicalo pod nogama“ jer su se Britanci, na njegovu štetu, definitivno okrenuli Titu, ili pak jednog Fransoa Miterana koji je, prema svedočenju ozloglašenog Bernar-Anrija Levija, prilikom jedne večere januara 1993. godine na kojoj su ga levičarski intelektualci nagovarali da interveniše protiv Srba u Bosni i Hercegovini, oštro i kao konačni sud izgovorio sledeću rečenicu: „Dok sam ja živ, nikada, čujete me dobro, nikada Francuska neće ratovati protiv Srbije.“ Bila je, naprosto, reč o ljudima koji su poznavali istoriju i koji su imali osećanje za nju. Znali su šta je Francuska. Znali su šta je svet. Znali su samim tim i šta je francusko-srpsko prijateljstvo koje je zapečaćeno krvlju na Solunskom frontu u Velikom ratu. To je bilo vreme, danas odavno prošlo, kada je Francuska na svom čelu imala istinske državnike. Drugi deo objašnjenja se verovatno može pronaći u francuskoj spoljnoj politici koja je od kraja Hladnog rata podređena, kada je Balkan u pitanju, prvo nemačkoj a zatim američkoj politici. Priznanje slovenačke i hrvatske nezavisnosti 1992. godine, NATO agresija 1999, secesija i priznanje Kosova i Metohije 2008. godine… Francusko-srpsko prijateljstvo odavno je bilo teško ranjeno. Međutim, ni duh vremena, ni zavisna (a u najboljem slučaju labilna) francuska spoljna politika nisu dovoljni da objasne „diplomatski skandal“ koji se odigrao 11. novembra. A zapravo, navedenom događaju možda i ne treba tražiti neposredan uzrok. Poniženje od 11. novembra bi se, na primer, jednostavnije moglo tumačiti kao jedan od simboličkih rezova koji označavaju kraj starog sveta. Kada se malo bolje razmisli, navedeni događaj uistinu predstavlja savršenu potvrdu novog sveta koji je tako sklon dekonstrukciji i relativizaciji svega postojećeg. Uostalom, ako Francuska nije više zaista Francuska, zašto bi njena stara prijateljstva morala opstati i zašto bi uopšte istorijska istina bila važna? Zašto bi se za predstavnika zemlje, koja je u svakom pogledu odigrala centralnu ulogu u Velikom ratu, našlo mesto na centralnoj tribini? Sigurno je, za one koje to još uvek zanima, ostaće zauvek zabeleženo da prilikom obeležavanja stogodišnjice primirja 1918. godine u Parizu za Srbiju, sa svojim dugim nizom od preko 1.200.000 mrtvih, nije bilo mesta na tribini na kojoj su se nalazili njeni tadašnji agresori. Za ostale, pobornike vrlog novog sveta, ne bi ipak trebalo gubiti iz vida da istorija katkad ume da se revanšira. Autor je predsednik Demokratske stranke Srbije. Tekst je na francuskom jeziku objavljen na portalu bvoltaire.fr