Slobodan Vladušić: Ubiti pticu rugalicu

SAD žele da, političkim sredstvima i pritiscima na druge države, najveću kinesku privatnu kompaniju izbace sa tržišta 5G internet tehnologije gde ova trenutno dominira… Huavej se zapravo ruga čitavom neoliberalnom sklopu mišljenja koji pohlepu, neumerenost i egocentričnost bez granica proglašava za svetačke vrline, uz utešne reči da će u nekoj neodređenoj budućnosti to biti dobro za sve Prvi put sam čuo za kompaniju Huavej kada sam video veliki bilbord kod autobuske stanice u Novom Sadu, gde Robert Levandovski, centarfor minhenskog Bajerna i poljske reprezentacije, odlučno i nepokolebljivo gleda u daljinu (dakle, u budućnost) u društvu Huavej mobilnog telefona. Priznajem, nisam bio previše impresioniran. Sledeći moj susret sa Huavejem dogodio se kada sam pročitao da je u Vankuveru (1. decembra 2018), na zahtev SAD, uhapšena Sabrina Meng Vendžou, visokopozicionirana službenica i ćerka osnivača kompanije Žena Džengfeja. Optužba: kršenje američkih sankcija prema Iranu, 2013. godine. Negde u to vreme saznao sam da Huavej ne samo da prodaje mobilne telefone već ih prodaje u ogromnim količinama: više od Epla, a manje jedino od Samsunga. No to je samo fasada. Problem nije u tome što Huavej, uz vidljivog i podmazanog Levandovskog, prodaje mobilne telefone nego ono što je nevidljivo na bilbordu: činjenica da je ova kompanija lider u 5G internet tehnologiji koja bi trebalo da znatno ubrza internet, ali i da potpuno promeni način na koji ga danas koristimo. Onaj ko bude vladao 5G tehnologijom, vladaće internetom budućnosti. Ovaj fakt objašnjava učestale optužbe da je Huavej povezan sa kineskom vladom u pogledu sajber špijunaže (pojednostavljeno rečeno). Razume se, da li su optužbe tačne ili lažne nikada se pouzdano neće utvrditi. Izvesno je pak da na ovaj način SAD žele da, političkim sredstvima i pritiscima na druge države, najveću kinesku privatnu kompaniju izbace sa tržišta 5G internet tehnologije gde ova trenutno dominira. ,,Slučaj Huavej“ nije, međutim, samo jedan od frontova američko-kineskog sučeljavanja. Ova kompanija je istovremeno i presedan. Naime, prvi put od kada je Silicijumska dolina na zapadnoj obali SAD postala simbol ekonomskog buma američkog IT sektora i telekomunikacija, kao i nov model (kapitalističke) kulture i politike, pojavljuje se jedna strana kompanija koja je suštinski različita, ali možda baš zato i konkurentnija. U čemu je razlika? Naime, Silicijumska dolina je stvorila stereotip o mladom, uspešnom preduzetniku koji napušta koledž da bi osnovao kompaniju u garaži (dakle, od ničega), a koja gotovo trenutno postaje uspešna: onda se ti mladi preduzetnici u džemperima, duksevima i farmericama nonšalantno kreću podijumom i objašnjavaju svoje vizionarske misli okupljenoj publici koja ih gleda otvorenih usta. Sve što kažu postaje zakon urezan u kamenu ploču, jer kako neko ko je težak toliko i toliko milijardi može da govori i gluposti. (Možda se baš zato nakon Trampove pobede pojavila vest da bi njegov budući protivkandidat mogao da bude osnivač i vlasnik Fejsbuka.) A onda se pojavljuje Huavej: kada ju je osnovao, Žen Džengfej nije imao 23 već 43 godine. Selimović bi kazao: ,,… ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje“. Bilo je to 1987. godine. Danas Žen Džengfej ima 74 godine, ali je i dalje predsednik Huaveja. Nema valjda boljeg primera kako se u Kini godine računaju drugačije nego u Evropi i Americi (a s njima i vrednost čoveka). Međutim, to nije sve: kada se ispita vlasnička struktura Huaveja, videće se da pomenutom Ženu pripada svega 1,42 odsto akcija kompanije. Ostatak pripada zaposlenim Kinezima u kompaniji, koji te akcije ne mogu da prodaju. Drugim rečima – pazite sada! – kompanija funkcioniše po načelima koja su vrlo bliska ideji samoupravljanja. Globalni kapital ne može da prodre u njene upravljačke strukture. Koliko se može videti po njenim finansijskim rezultatima, to baš i nije neki hendikep. Naprotiv. Huavej, dakle, pokazuje nekoliko stvari: prvo, kompanija može da raste, a da nije na berzi, i drugo, da je njenom osnivaču za solidan život dovoljno i 1,42 odsto njenih akcija. Na taj način kao da se Huavej ruga čitavom neoliberalnom sklopu mišljenja koji pohlepu, neumerenost i egocentričnost bez granica proglašava za svetačke vrline, uz utešne reči da će u nekoj neodređenoj budućnosti to biti dobro za sve. Koliko ima istine u tim rečima pokazuju bregzit, Trampova pobeda i protesti u Parizu. Možda zato Đerđ Soroš i smatra da Huavej treba izložiti što većem pritisku. Naime, nekome bi mogle da padnu na um slične huavej-ideje.