Maršićanin: Građani nezadovoljni, ali ne veruju mnogima iz opozicije
Naravno, veoma je teško da se govori jednoznačno o opoziciji u celini, jer je čine brojne međusobno veoma različite stranke – različite po političkim stavovima koje zastupaju i po istoriji i posledicama političkog delovanja dok su bile na vlasti i u opoziciji.
Ali, ono što je nesumnjivo jeste da je većina građana nezadovoljna rezultatima sadašnje vlasti, stanjem u državi , sopstvenim položajem i perspektivom, no da u opozicionim strankama ne prepoznaju povoljnu alternativu.
Jednostavno, većina opozicionih stranaka nisu kredibilne i to s pravom, kako zbog toga što su kompromitovane ranijim vršenjem vlasti, a posebno njihovi lideri , tako i zato što nemaju konkretne, jasne odgovore na ključna državna pitanja i programe rešavanja problema ekonomije, obrazovanja, kulture, zdravstva, depopulacije…
Kako građani da veruju onim strankama koje su, dok su bile na vlasti, otvorile proces puzećeg priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije, da će braniti i očuvati teritorijalnu celovitost Srbije budu li se vlasti ponovo domogle? Kako da veruju strankama koje su, dok su bile na vlasti, zalaganje za bespogovorno poštovanje Ustava i zakona izvrgavali ruglu i pojmu legalizam pripisali negativno značenje, da će se zalagati za uspostavljanje pravne države? Kako da veruju strankama koje su medije držale pod svojom kontrolom da se danas iskreno zalažu za slobodu medija? Građani u takvim strankama ne prepoznaju iskreno zalaganje za promenu politike, već puku borbu za vlast.
Sve su ovo objektivni nedostaci najvećeg broja opozicionih stranaka, ali najveću prepreku predstavlja činjenica da je tokom poslednjih šest godina uspostavljen autoritarni režim, koji poprima karakteristike strahovlade, koji je zatvorio mogućnost da se istinska, prava, demokratska, nacionalno odgovorna opozicija približi narodu, da se njen glas i predlozi čuju. Potpuno odsustvo javnog dijaloga, debate o ključno važnim pitanjima za Srbiju i za budućnost građana Srbije je onemogućena potpunom kontrolom medija od strane vlasti, uz prećutnu saglasnost Evropske unije i svih drugih koji su zadovoljni postavljanjem vlasti u rešavanju kosovskog pitanja, za zapadne sile jedino važnog.
Kako je Erdogan izgubio lokalne izbore u nekim gradovima, iako je i Turska daleko od demokratske države? Pa onako kako je i Slobodan Milošević najpre izgubio lokalne izbore 1996. , a zatim na izborima izgubio vlast 2000. godine. Srpska opozicija je tada bila čistija, ekonomske i socijalne prilike teže, pa do smene vlasti neće biti lako doći. Demokratska stranka Srbije čini sve što može, osećajući se gotovo usamljenom u nastojanju da se, kada im dođe vreme, ne dogode samo personalne promene, u nastojanju da se promeni sadašnja politika, a ne samo sadašnji vlastodršci.
