Slobodan Vladušić: Notr Dam ili kulturna doslednost

Kada Makron kaže da ne postoji francuska kultura, onda on, tim rečima, kaže da između njegove Francuske i one Francuske u kojoj je postojala francuska kultura nema više nikakvog kontinuiteta, nikakve veze, nikakvog dodira. To su podsvesno osećali i oni ljudi koji su, dok je Notr Dam goreo, pravili selfije s buktinjom u pozadini; to jest okrenuli su toj buktinji leđa, uzimajući od nje najviše što bi ona u njihovim životima danas mogla da znači: a to je da bude spektakularna goruća pozadina za njihove autoportrete

Na početku mojih putovanja po Evropi najpre sam posetio Pariz. Šetao sam njegovim ulicama, kao flaneur (pesnik-šetač-dokoličar) bez odredišta. Hodajući tako, razmišljao sam o Gargantui i Pantagruelu, o Harpagonu, o Žilijenu Sorelu, o Rastinjaku i Votrenu, o Emi Bovari i gospodinu Svanu, o Mersou (na kraju krajeva). Sa mnom su, u mislima i šetnji, bili i oni koji su voleli Pariz, a nisu bili Francuzi. Recimo, Valter Benjamin i Ernst Jinger, pa zatim Dučić, Crnjanski i Sreten Marić. Kod Doma invalida prisetio sam se onda Napoleona; kod Trijumfalne kapije – De Gola. Kod spomenika maršalu Žorfu, na Trokaderu, odakle se pruža pogled na Ajfelov toranj, Marsova polja i vojnu akademiju Sen Sir, nisam prvo mislio ni o čemu, a onda mi je na um pala jedna tuđa misao. Odavno poznata, tek mi se na tom mestu prikazala u svojoj očiglednosti: Pariz je bio prestonica sveta XIX veka.Da, bilo je to neobično: u tom XIX veku Francuzi su imali Napoleona koji je svoja uspešna vojevanja završio s dva razorna poraza i poniženja: Rusija i Vaterlo. Da ne bi u strahoti poraza zaostao za slavnijim prethodnikom, Napoleon III se dao razbiti kod Sedana 1870. godine. Ovoga puta su za razbijanje Francuza bili dovoljni samo Prusi. I tako: Nemci su od Francuza imali bolju armiju i industriju, a Britanci veću imperiju i deblji novčanik. Pa ipak, kada se nađe u Parizu, čovek oseća da pupak sveta u XIX veku nije bio ni u Londonu niti u Berlinu već baš tu, gde se sada nalazi – u Parizu.Razlog je jednostavan: francuska kultura. A francuska kultura nije samo spisak pisaca, slikara, vajara, filozofa, ideja ili ona čudna lepota i zvučnost jezika već, u stvari, jedinstveni spoj svega toga. Britanci su mogli da vas kupe (novcem), Nemci da vas porobe (oružjem), a Francuzi su imali tu svoju kulturu koja je mogla da oplemeni i druge narode, recimo Srbe, početkom XX veka kada su ličnosti poput Rakića i Skerlića davali ton i uzor ondašnjem srpskom građanstvu (sa kojim današnje anacionalno tzv. ,,građanstvo“, nažalost, nema nikakve veze).Prestiž te francuske kulture, u XIX veku, nisu mogli da unište vojni porazi. Taj prestiž je počeo da opada, paradoksalno, posle velike ratne pobede: one iz 1918. godine. Nedugo zatim glavni grad Evrope postaje Berlin, u formi predgrađa Njujorka odakle u Evropu stiže kapital, i Nju Orleansa, odakle stiže džez. A Marlena Ditrih ne odlazi u Pariz već u Holivud.Tamo, na Trokaderu, sve sam to znao. Jedino nisam znao da postoji osoba koja se zove Emanuel Makron.Kada je Makron između dva kruga francuskih predsedničkih izbora 2018. godine nonšalantno izjavio da ne postoji nikakva francuska kultura već da postoje samo kulture u Francuskoj – nije se dogodilo ništa: Makron je postao predsednik Francuske. Meni je tada pala na pamet upravo Crkva Notr Dam. Rekao sam svojoj supruzi da sada između te crkve i piramida u Egiptu nema više nikakve razlike. Kao što oko piramida žive ljudi koji nemaju nikakve veze s kulturom koja je izgradila piramide, tako i ljudi koji žive u Parizu nemaju nikakve veze s tom crkvom koja se zove Notr Dam. I piramide i Notr Dam su samo turističke atrakcije, odnosno ostaci dve kulture koje su iščezle sa onoga što se popularno zove istorijska pozornica. Drugim rečima, turizam je jedna masovna poseta grobovima, tj. mrtvima: onome što je još uvek vidljivo, a nestalo je. Ne posećuje se ni Egipat zbog ljudi koji tamo žive, niti Pariz zbog glasača Makrona – iz perspektive turista i jedni i drugi su potpuno bezvredni – već zbog mrtvih, onih kojih više nema, koji ne postoje: zbog egipatske kulture i francuske kulture, odnosno njihovih materijalnih ostataka, koji su neponovljivi. Ceo taj Pariz koji turisti fotografišu džinovski je Pjer la Šez. Od živog Pariza turisti traže jedino hranu, piće, čiste plahte i pokoje telo.Kada sam video kako Notr Dam gori, imao sam dva različita osećanja. Prvo, osetio sam tugu, ličnu tugu, jer me je ta buktinja setila na moje prvo putovanje u Francusku, na moj mali grand tour. Ali bilo je tu još nešto: osećanje neke surove kulturne, metafizičke doslednosti. Jer kada Makron kaže da ne postoji francuska kultura, onda on, tim rečima, kaže da između njegove Francuske i one Francuske u kojoj je postojala francuska kultura nema više nikakvog kontinuiteta, nikakve veze, nikakvog dodira.To su podsvesno osećali i oni ljudi koji su, dok je Notr Dam goreo, pravili selfije s buktinjom u pozadini; to jest okrenuli su toj buktinji leđa, uzimajući od nje najviše što bi ona u njihovim životima danas mogla da znači: a to je da bude spektakularna goruća pozadina za njihove autoportrete. (Bilo je i onih koji su se molili, ali njih niko nije fotografisao, ergo, nisu se pojavili na društvenim mrežama.)Uglavnom, ako u Francuskoj postoje samo različite kulture, ali ne i neka zajednička francuska kultura, onda bi bilo dosledno da ne postoje ni ostaci francuske kulture u Parizu: ni Luvr, ni Ajfelov toranj, ni Trijumfalna kapija, ni Latinski kvart, ni Luksemburški park, a bilo bi dobro i da se imena ulica i bulevara takođe promene, jer je i sećanje na njih deo francuske kulture ili, ako hoćete, francuskog pogleda na svet.To je doslednost: neka različite kulture u Francuskoj, koje spominje Makron, izgrade svoje Parize.I svoje Notr Dame.Da li će Pariz i tada biti najposećeniji grad na svetu, drugo je pitanje.