Jovanović za Danas: Ako je Vučić umislio da je božanstvo, ne znači da mi u to treba da verujemo

1. Ima li istine u pisanju pojedinih medija da  ni nakon nekoliko meseci pregovora niste uspeli da se dogovorite  o predizbornoj saradnji sa Aleksandrom Šapićem. Gde je zapelo ?

Niti ima niti nema jer razgovori još traju. Oni su međusobno potpuno otvoreni i iskreni što već, samo po sebi, u uslovima srpskog političkog života nije mala stvar. A kao svaki razgovori, mogu da se završe sa ili bez dogovora. Rekao sam da će stvari tim povodom biti jasne u septembru i tako će biti. Ako bude dogovora radićemo zajedno sa idejom da pomognemo svojoj zemlji, ako ga ne bude, pružićemo ruku jedan drugom i nastavićemo, sa istom tom idejom, svako svojim putem najnormalnije.    

2. Kako komentarišete Šapićevu izjavu da  neće praviti takozvane cenzus koalicije ?

Kao razumnu jer ni ja nemam nameru da pravim “cenzus koalcije” niti ću to ikada raditi. 

3. Sa ili bez SPASA, da li će DSS izaći na predstojeće izbore, parlamentarne,lokalne i pokrajinske , ili ćete poput  nekih drugih stranaka bojkotovati izbore ?

O tom potom. Tema bojkota je nametnuta, ishitreno i nepromišljeno. I suštinski je otvorena iz politikantskih razloga koji se tiču prevlasti u srpskoj opoziciji. Sve je to užasno kratkovido. Što se nas tiče, donećemo sve odluke kada izboru budu raspisani kako statut stranke i nalaže. 

4. Zašto smatrate da bi bojkot izbora pomogao SNS i Vučiću. I koje mogućnosti ima opozicija osim bojkota u ovakvim uslovima, kada javnost ni ne zna šta opozicija nudi i kakvi su njeni stavovi ?

U Vašem pitanju leži i manji deo odgovora. Ne znam kako će javnost čuti za naše stavove ako se isključivo budemo zalagali za bojkot. Na prvom mestu međutim, ne vidim kako bojkot može da bude svrsishodan mada zaista nemam problem da saslušam argumente u prilog bojkota. Ono što na žalost znam jeste da će bojkot Vučiću doneti apsolutnu vlast bez mogućnosti da se ona osporava osim na ulici – i u tome je moj glavni problem: ne vidim da postoji energija da se ta vlast nakon izbora uspešno ospori vaninsitucionalnim metodama borbe na koje ćemo biti osuđeni. 

5. Delite li mišljenje  Sergeja Trifunovića da je  od bojkota bolje da opozicija ide u  dve kolone ?

Čini mi se da elementarna logika deli odnosno potvrđuje navedeno mišljenje. 

6. Ovih dana čule su se i ideje o prelaznoj vladi. Zar iko  može da poveruje da bi Vučić pristao na tako nešto u trenutku kada  se njegova stranka hvali rekordnim rezultatima izbora u Medveđi koristeći sve medijske resurse? 

Naravno da ne može. Zato me i čudi da je neko uopšte izašao sa takvom idejom. 

7. Zar Medveđa nije još jednom potvrdila da nema uslova za fer i poštene izbore?

To niko i ne osporava ali bi stvar mogla da se posmatra i iz suprotnog ugla. Zamislite da je opozicija u jednoj ili u dve koordinisane kolone izašla i usmerila sve snage na Medveđu. Ako neko misli da bi u tom slučaju šest džipova predstavljalo neku veliku prepreku ja mislim da greši. U svakom slučaju bih se lično, u takvim okolnostima, sa mnogo više entuzijazma nego kada je u pitanju bojkot, borio sa tim ludilom vlasti. Ovako će oni imati vlast u Medveđi a mi video snimak tih istih džipova koji ćemo kačiti na društvene mreže... Ne znam, ako svi kažete da je to rešenje onda u redu ali ja zaista ne mogu da idem protiv onoga što vidim i mislim.  

8. Postoji li način  da opozicija pobedi Vučića, ili  i vi smatrate da on neće otići mirnim putem, već revolucijom?

Naravno da postoji. Ako je on umislio da je božanstvo, ne znači da mi treba u to da poverujemo pa da mislimo da će večno vladati. Kako uslova za revoluciju objektivno nema – što, uzgred rečeno, samo po sebi nešto znači i što bi trebalo da utiče da se neki maksimalistički i radikalni pogledi koji provejavaju u opziciji preispitaju – onda stvar mora ići etapno i postepeno. Međutim, jedan od preduslova jeste i da se srpski političari, naročito opozicioni, skinu sa društvenih mreža – jer tviter ratovanje nikada i nigde nije odnelo pobedu u stvarnom životu -, da se malo suzbiju sujete i usko stranački interesi, da se okanemo politikanstva i da se konačno situacija ozbiljno promisli. Znam šta ćete reći, mnogo je to teških uslova ali druge nema. 

9. Koliko su pomogli okrugli stolovi vlasti i opozicije da se neke nepremostive razlike smanje. Da li je to bilo bezuspešno trošenje vremena, još jedna farsa u režiji vlasti i zbog čega vi niste učestvovali na  poslednjim razgovorima ?

Kao i uvek, pokazali smo odgovornost i otišli onda kada smo dobili poziv. Ne idemo više jer je sada jasno da ti razgovori, u takvom formatu i u takvom kontekstu, ne mogu da daju nikakav rezultat, prvenstveno zbog vlasti, ali delom i zbog odsustva strategije u opoziciji.  

10. Verujete li da prisustvo posmatrača OEBS-a  može doprineti poboljšanju izbornih uslova ?

Ne suštinski. Više je reč o šminkanju a time se ne bavim. 

11. Pojedini politički analitičari tvrde da najpre treba podvući crtu ko je prava,a ko Vučićeva lažna opozicija. Izlaskom na izbore reskirate li da vas javnost proglasi lažnom opozicijom i da kaže da su i vas kupili ?

Može naravno da se podvlači i takva crta jer i nije u potpunosti bez osnova. Problem je međutim što će ona služiti – i to je već poodavno slučaj - i za obračun sa neistomišljnicima u okviru opozicije i borbu za prevlast unutar nje. Konkretan primer toga vam je i pitanje bojkota odnosno učešća na izborima. Meni ne deluje logično da gospodin Sergej Trifunović preko noći, od perjanice opozicije postane „Vučičev sradnik“ samo zato što je izneo svoje mišljenje koje je suprotno onome koje recimo ima gospodin Đilas. Takođe ne verujem da se Đorđe Vukadinović „prodao Vučiću“ kao što sada slušam čaršijske priče samo zato što je rekao da bojkot nije rešenje. Ako grešim, da li to onda znači i da su Antonela Riha, Srbijanka Turajlić, Vlada Radomirović i svi ostali koji su rezervisani prema ideji bojkota postali „Vučićevi ljudi“? Neće biti. Ta vrsta sektaškog dogmatizma nije dobra i zato je to podvalčenje crte u suštini opsano. Mislim da grešimo ako jednoumlje koje nameće vlast zamenimo jednoumljem koje ćemo nametati u opoziciji. To je pogrešan put. Uzeću u ostalom i sebe kao primer. Kada bih se lično zalagao za bojkot – dobio bih verovatno potvrdu da sam prava opozicija. Ako bih izneo kritiku bojkota – dobio bih osudu da sam lažna opozicija. I tako će verovatno i biti. Problem je što ja iskreno verujem da je bojkot pogrešan put u borbi protiv ove vlasti i što neću da se plašim da iskažem svoj stav jer to nikada nisam ni činio. Problem je međutim i što mi više namamo javnost u ovoj sveopštoj ostrašćenosti. Kao građani smo isuviše postali lakoverni, bez sposobnosti za kritičko mišljenje što dodatno pogoršava celu situaciju. To ponekada deluje i tragikomično. Mene su recimo, po tom osnovu „nepravovernog opozicionarastva“ napadali ljudi koji su sedeli kao ministri u Vučićevim vladama ili zajedno s njim glasali u Skupštini za Briselski sporazum, davali kvorum i hvalili projekat Beograda