Maršićanin: Jednoumlje opozicije protiv jednoumlja vlasti

Zahvaljujući delu opozicije okupljenom u i oko Saveza za Srbiju, a na veliku radost Aleksandra Vučića, iz političkih rasprava u javnosti, između vlasti i opozicije i unutar same opozicije gotovo u potpunosti su uklonjena pitanja odnosa prema Evropskoj uniji, rešavanja problema Kosova i Metohije, ekonomske, socijalne, zdravstvene, prosvetne, kulturne politike…odnosa sa Republikom Srpskom, zaštite Srba u Hrvatskoj i Crnoj Gori… Nametnuto je kao najvažnije pitanje bojkota izbora.

Ocenjujići da „u Srbiji nije uspostavljen državni sistem koji će biti brana tiraniji“, ove stranke su svoju borbu za smenu vlasti svele na zalaganje za obezbeđivanje slobodnih i fer  izbornih uslova sprovođenjem 42 preporuke i 6 zaključaka stručnog tima i ucenu vlasti bojkotom izbora ukoliko se o ovaj zahtev ogluši . Pojedinačne, kažu konačne odluke stranaka o bojkotu izbora već su donete, uz isticanje uverenja da će njime da se ostvari cilj – slobodni i fer izbori u kratkom roku posle predstojećih redovnih, koje ocenjuju neregularnim i na njima izabranu vlast nelegitimnom, smena vlasti i demokratizacija Srbije.

Demokrtizacija. Drugi ciljevi se ne pominju, a potpuno izostaju konkretni predlozi promena politike u bilo kojim oblastima, važnim za kvalitet života građana i očuvanje državnih i nacionalnih interesa.

Kada kažem „na veliku radost Aleksandra Vučića“  imam u vidu činjenicu da i pored toga što je uspostavila partitokratski autoritarni režim  i ruinirala demokratske institucije aktuelna vlast u ovom momentu uživa poverenje velike većine građana, što ukazuje na  njihovu zabrinjavajuću nezainteresovanost za oblik političkog poretka i nerazumevanje važnosti demokratije i vladavine prava za otklanjanje nepravdi kojima su izloženi i koje osećaju. To dalje ukazuje da samo na ovom pitanju nije moguće pridobiti većinu potrebnu za promenu vlasti, što je cilj svakoj opozicionoj stranci. To je moj odgovor na tezu po kojoj bojkot izbora „ne može da ne uspe“ i da neminovno dovodi do smene vlasti.

Međutim! Sagledajmo nametnutu temu bojkota iz jednog novog ugla. „Na ovakvim izborima nismo ludi da učestvujemo…“ uzvikuju oni koji su na iste takve izbore izašli 2016. , 2017. i prošle, 2018.  godine. Kakvi su odgovori zagovornika bojkota izbora, koji su dakle bili ludi, pa više nisu, onima koji se „usuđuju“ da kritički misle, da kažu im je upitna njegova svrsishodnost, pa čak i da samo ukazuju na preuranjenost donošnja definitivne odluke?  U jedan glas: mi smo jedina prava opozicija ; ko nije sa nama, taj je sa Vučićem ; ko ne bojkotuje izbore, taj je lažna opozicija ; nema te opozicije koja neće bojkotovati izbore ...

Psiholog Žarko Trebješanin piše: „Politički ekstremizam odlikuje fanatična uverenost da je njegova vlastita politika jedino ispravna, a da su ostale lažne, te da bi zastupnike drugih političkih opcija trebalo svim sredstvima privoleti prihvatanju jedne jedine ideološke istine ili ih, u ime uzvišenog cilja (Nacija, Klasa, Partija itd.) istrebiti sa lica zemlje“.

Ako smo do sada mogli lako da prepoznamo politički ekstremizam na strani vlasti, evo odskora i ogoljenog polititčkog ekstremizma na strani dela opozicije koja se samoproglašava jedino pravom, koja zahteva jednoumlje i svoje političke neistomošljenike nastoji da ukloni iz političkog života, kada već ne može da „istrebi sa lica zemlje“ (pre dolaska na vlast).

Time se otvara jedno suštinski važno pitanje: da li su nosioci ideje bojkota, čak i ukoliko u svojoj zamisli uspeju, iskreni u nameri i sposobni da Srbiju demokratizuju, ukoliko jednoumlju vlasti suprotstavljaju zahtev za jednoumljem opozicije, političkom ekstremizmu vlasti sopstveni politički ekstremizam, odbacivanje političkog pluralizma i kritičkog mišljenja, dogmatskom mišljenju Aleksandra Vučića dogmatsko mišljenje lidera SZS …? Da li bi se išta temeljno promenilo i u Srbiji  „uspostavio državni sistem koji će biti brana tiraniji“ time što bi jednu autokratsku vlast zamenila druga? Borislav Pekić je pre dvadesetpet godina pisao: “Svako ko danas propoveda slobodu, a istovremeno je uskraćuje, čini veći građanski zločin od onoga ko slobodu u načelu odbacuje, poriče na rečima, a potom je i delom ne dopušta“