Miloš Ković: Raskinimo NATO bukagije

Oblaci nad Srbijom, Crnom Gorom i Republikom Srpskom na kraju 2019. godine polako, ali sigurno razmiču se. Države članice NATO-a, koje su nas bombardovale i počinile genocidni zločin nad Srbima Krajine, Metohije i Kosova, tonu u podele i sukobe. Anglosaksonski brod odvaja se od obala Evropske unije. Izbori u Velikoj Britaniji bili su u stvari druga referendumska pobeda bregzita. Oni su pojačali unutrašnja, englesko-škotsko-irska trvenja. Američki predsednik je otvoreni protivnik EU. Unutrašnji sukobi u SAD, koji su odavno poprimili oblik kulturnog rata, doveli su do pokretanja Trampovog impičmenta.

Nemačka je ostala jedini hegemon Evropske unije. Međusobni sukobi evropskih država i pobuna evropskih nacija uveli su, međutim, EU u odsudnu krizu kojoj se ne nazire sretan kraj.

Ključna je pobuna evropskih naroda protiv sopstvenih, liberalnih, globalističkih elita za koje je, usred imigrantske krize, postalo sasvim jasno da ne služe otadžbini nego sopstvenoj, ličnoj ambiciji i krupnom kapitalu. Za razliku od prethodnih godina, tu elitu sada slobodno i javno optužuju da je svojim ratnim pohodima širom sveta dovela Zapad do ovako odsudne krize.

Na polju međunarodnih odnosa takvu, pobunjeničku, oslobodilačku ulogu igraju Rusija i Kina. Ove dve države ne nameću drugim zemljama svoje političke vrednosti. Po svim parametrima, Kina je na najboljem putu da ekonomski prestigne SAD. A još je Pol Kenedi utvrdio da privrednu snagu uvek prati i vojna moć.

Vreme radi za nas, ali ovde ono kao da je stalo u poslednjoj deceniji 20. veka. Podela na narod i odnarođenu elitu vidljiva je, naime, i u srpskim zemljama. U Crnoj Gori ona je najradikalnija. Konvertitske vlasti, koje se odriču istorije i predaka, otvoreno diskriminišu sopstvene, srpske građane koji odbijaju da se pretope u crnogorsku naciju. Progon nad Srpskom pravoslavnom crkvom dostigao je tačku usijanja. Dok pišem ovaj tekst, stižu vesti da je policija pretukla vladiku Metodija. Pre kratkog vremena usred Beograda pucano je na sto za kojim je sedeo vladika Joanikije, pri čemu je ranjen srpski poslovni čovek iz Nikšića, Daka Davidović. U Podgorici je pohapšena opozicija da bi bio usvojen zakon kojim se crkvi otimaju njeni hramovi i svetinje. U ovom trenutku u pritvoru su zadržani poslanici Andrija Mandić, Milan Knežević i Milun Zogović. U Crnoj Gori narod, međutim, pruža uporan, žilav otpor svojim otuđenim elitama.

Prema svim istraživanjima, građani Srbije ne žele „razgraničenje” s Kosovom i Metohijom. Oni veruju Rusiji, a ne Evropskoj uniji. Svojom ubedljivom većinom, solidarni su sa sunarodnicima koji su, u krvavom ratu, na silu zadržani u susednim, bivšim jugoslovenskim republikama. Po prirodi stvari, većina je sklona tradicionalnoj, predanjskoj kulturi. Uprkos tome, naše političke, medijske i poslovne elite zagovaraju odustajanje od Kosova i Metohije, učlanjenje u EU, ravnodušnost prema Srbima u regionu i zapadnu, „popularnu”, materijalističku kulturu.

U Srbiji se postojano sužavaju polja slobode misli i govora. Potpisnik ovih redova nije jedini izložen krivičnom, sudskom progonu zbog delikta mišljenja. Odavno pišem o tome da deo srpskih istoričara zastupa pojednostavljenu, hašku, NATO interpretaciju srpske istorije. Izneo sam i mišljenje da se na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu odigrava progon profesora koji ne zastupaju takvu sliku srpske prošlosti. Samo u poslednjih nekoliko meseci s posla je izbačeno njih troje. Iznošenje mišljenja uvek podrazumeva mogućnost da se ne bude u pravu; cilj je pokretanje dijaloga, rasprave o pitanjima od suštinskog značaja za naše društvo i zemlju. To je poziv univerzitetskih profesora, naročito onih koji se bave humanističkim naukama. Umesto ulaska u javnu debatu, nekoliko istoričara podnelo je protiv mene čak osam tužbi krivičnom i parničnom sudu, zatraživši da im, „zbog povrede ugleda i časti”, platim ogromnu novčanu sumu.

Mene, naravno, neće uspeti da ućutkaju, ali se postavlja pitanje kako je moguće da se, dok se u Evropi oblaci razilaze, ovde spremaju sve gore oluje? Naši neprijatelji vide da im vreme ističe, pa žure da završe svoje poslove. Krivi smo ipak mi, ovde, u Beogradu. Ovde se mora razumeti da postoje linije koje se ne smeju prelaziti. Slobode misli, govora, informisanja, ispovedanja vere moraju da bude nesporne. To mora da važi za naše sugrađane u Beogradu, Kosovskoj Mitrovici, Gračanici i Ranilugu, ali i za naše sunarodnike u državama okruženja. O tome mora da brine naša država. Njena servilnost prema NATO-u i Zapadu, zagovaranje „razgraničenja” s „Kosovom” i pasivnost pred progonom nad Srbima u Crnoj Gori ostaće kao sramotni žig na licu našeg pokolenja.

Izađimo, konačno, iz devedesetih. Potrebne su nam pametne i smele elite koje će razumeti svoje vreme. Moramo da, pametno i polako, raskinemo ove zarđale, propale NATO bukagije.