Људи су склони да поводе проглашавају за узроке.

Људи су склони да поводе проглашавају за узроке. Оно што се тренутно догађа у нашем Националном театру није никако узрок немилих догађања, нити је смена Директора Драме, највећи, суштински проблем Народног позоришта. По нашем мишљењу, проблем је пре свега не кадровске, већ системске природе. Национални театар (не)функционише по већ давно превазиђеним законским одредбама и регулативама, какве више не постоје ни у нашем ближем, а некмоли даљем окружењу. Отуда неки у актуелном протесту дела глумачког ансамбла препознају ”самоуправљање”. Да ли треба да подсетимо нашу културну и сваку другу јавност, да у земљи Србији не постоји Закон о позоришту? Тим пре, не постоји ни закон о Народном позоришту, за које наводно Министарство културе одваја највећа материјална средства из буџета на годишњем нивоу. Шта је оно примарно, оно најважније што треба да буде делатност и мисија Националног Театра у једној земљи? Каква је стратегија Народног позоришта и да ли она уопште постоји, осим можда само на папиру?! Зашто већ годинама, да не кажемо деценијама, не може да се изради прецизан план и распоред представа, као и свих других, неретко ванпозоришних догађања на сценама НП-а? Зашто, на пр. Опера и балет, не могу да макар на нивоу једне сезоне израде детаљан (по датумима!) план проба, представа и евентуалних гостовања, као и да сви запослени на почетку сезоне прецизно знају, шта их у току једне сезоне очекује?! Допустићете да планирање на месечном, на жалост понекад и недељном нивоу, оставља само горак укус ad-hoc решења, непрофесионализма и импровизације, која никако не би требала да буде својствена једној националној театарској кући, која при том претендује на специфичну уметничку тежину и озбиљност! Док се горе наведена питања не реше на системском, тј. законском нивоу, бојимо се да никаква кадровска промена неће донети значајан бољитак нашој, како кажу, највећој и најзначајнијој позоришној институцији.