Због чега је Београдска опера у вишедеценијској кризи

ДСС одбор за културу
28. март 2019.
Због чега је Београдска опера у вишедеценијској кризи

У тренутку кад Народно позориште слави 150 година свог постојања, а идуће године Опера и Балет београдског НП обележавају стогодишњицу од тренутка кад су формирани као стални ансамбли при НП, намеће се потреба за критичким освртом на досадашњи рад истих, и евентуалним промишљањем о будућности оперске и балетске уметности у Србији.Овом приликом ограничићу се на рад Опере, јер је то област коју најбоље познајем.

Није тајна да се Опера НП већ више деценија налази и својеврсној кризи, како организационој, тако и уметничкој, односно кадровској. Непостојање детаљног плана и програма (стратегије) за најмање једну сезону унапред, показало се као кључни недостатак у раду и функционисању националне оперске куће. Просто речено, једна тако гломазна институција, која се практично састоји од три ансамбла – хор, оркестар и солисти, не трпи импровизацију у свом раду. Све досадашње управе правдале су непостојање овако конципираног плана и програма рада, тј. репертоара Опере, немогућношћу да се исти изради, услед гужве и пребукираности на сценама и у пробним салама НП.

Уколико Драма НП није у стању да састави детаљан план свог рада (с обзиром на фамозну координацију, тј. усаглашавање на месечном нивоу са остатком драмских позоришта у Београду), то никако не важи за Оперу и Балет, који су јединствени ансамбли тог типа у читавом граду, уколико изузмемо земунски Мадленианум, као једино преостало позориште, додуше у приватном власништву, које се бави оперском и балетском продукцијом.

Већ деценијама се говори о потенцијалној изградњи нове зграде Београдске опере и балета. Искуство нас учи да је та ствар на дугом штапу, па је неминовно да се решења потраже у условима које имамо, у оквиру НП. Иако остају под истим кровом са Драмом, Оперу и Балет би требало одвојити од ње, како у организационом, тако и у финансијском смислу. Подвлачим да Опера и Балет увек некако иду заједно, с обзиром да се ради о врстама, пре свега музичког позоришта. Заједничко добро им је и оркестар. Пожељно би било да се Опера и Балет врате на некад традиционално своје дане на Великој сцени НП (среда и субота за Оперу и четвртак за Балет). Ако се то постави као правило, ансамблима би у многоме било олакшало да направе свој репертоар и детаљан план проба и представа за најмање једну сезону унапред.

Чини се да су системска решења везана за рад Опере не само непостојећа (закон о позоришту), већ и поприлично застарела и нефункционална – у многим случајевима, могло би се рећи, контрапродуктивна (правилници, колективни уговори, синдикална правила…) Већина системских решења везаних за рад у позориштима су наслеђена још из времена СФРЈ, тј. самоуправног социјализма. Рекло би се да су се реални услови живота и рада, од тада поприлично изменили?! Нова системска решења у знатној мери би олакшала живот и рад оперских уметника и неминовно допринела подизању квалитета и разноврсности оперске продукције у Србији. Држава (Скупштина и ресорно министарство), као оснивачи велике већине позоришних кућа у Србији, активније би требали да се позабаве овом темом. Државна културна политика мора да каже шта хоће и шта очекује од позоришне уметности у Србији!

Данас у свету постоје превасходно два система по којима функционишу оперске куће, које дају представе најмање осам месеци у континуитету током једне сезоне. Један је тзв. стађоне, у коме позориште спрема одређени наслов, одигра га пар пута (три до шест представа), скида га са репертоара и прелази на продукцију и експлоатацију следећег наслова. Оваква позоришта не морају да имају сталне ансамбле. Хор и оркестар се ангажују по пројекту, као и певачи-солисти, које уметничка дирекција театра ангажује најчешће преко познатих, интернационалних уметничких агенција и секретаријата. Други начин је постојање тзв. сталних ансамбала (ангажованих вишегодишњим колективним уговорима), пре свега хора и оркестра, док се солисти ангажују, најчешће на четири године (колико отприлике и траје мандат уметничког руководства позоришта). Овакав вид позоришне организације типичан је за државне оперске куће углавном земаља немачког говорног подручја, као и у свим земљама источне Европе (бившег Источног блока), Русији и државама насталим распадом СССР. Одређени наслови се не скидају одмах по одигравању премијере и пар реприза, већ, у зависности од квалитета и гледаности представа, могу да живе и више сезона на репертоару.

Начин на који функционише Опера НП је приближан овој другој, хајде да је назовемо, источноевропској оперској пракси. Овакав концепт сталног оперског позоришта је целисходнији, исплативији и ближи српским финансијским и културним потребама. Прелазак на некакву врсту стађоне система би дефинитивно допринео губљењу публике, јер наша публика нема капацитет да у релативно кратком временском интервалу узастопно пуни салу, гледајући један те исти наслов. На дуже стазе гледано, било би угрожено музичко школство и производња релевантних, домаћих уметничких кадрова на пољу оперске, односно музичке уметности. Шта би то значило за националну културу није нужно додатно појашњавати.

По правилу, уметничко руководство једног театра, ограничено је временским роком (реизбором) и изложено стручној и критици публике. Дакле, смењиво је. С друге стране, Дирекција Опере би морала да има дискретно право да доноси све релевантне одлуке, што се тиче планирања (бирања наслова), кастинга, организације посла… Неретко, незадовољни упосленици Опере НП бркају своје право на рад, са дискретним правом уметничког руководства да бира и одређује, ко и када наступа у одређеној функцији и улози на представама. Кастинг који води рачуна искључиво о потреби да се сви запослени подједнако оптерете и упосле (погрешно читање девизе ни по бабу, ни по стричевима), директно води у пад квалитета продукције. На тај начин, погрешно схваћен синдикализам и подилажење личним потребама, амбицијама и уметничким сујетама ради мира у кући, директно угрожава ниво и високо постављене извођачке стандарде, без којих озбиљно и одговорно бављење уметношћу губи сваки смисао!

Већ више од једне деценије, Опера НП не запошљава младе певаче и музичаре, не обезбеђује им ангажман под условима, редовних примања, тј. плате. Млади, талентовани људи, којих није мали број, не могу да обезбеде елементарну егзистенцију како сопствену, тако и својих породица, на основу минималних и нередовно исплаћиваних хонорара. Несређено стање у сектору системских, законских решења, као и елементарних, егзистенцијалних услова, неумитно доводи до тзв. одлива мозгова, у овом случају, младих и талентованих певача и музичара, који ће после завршених школа и студија у Србији, потражити себи егзистенцију и афирмацију у иностранству. На тај начин, национална оперска кућа, каква је по дефиницији Опера НП, остаје без потребних кадрова и квалитетног подмлађивања ансамбла.

Шта предузети да се овакво невесело стање измени на боље?

Мишљења сам да би први корак требао да буде израда нових системских (законских) решења на нивоу свих позоришта у земљи, а онда и доношење закона који би специфично третирао оперску делатност у Србији. Системска решења би требало да фаворизују долазак на руководећа места Опере људи са релевантним знањима и биографијама, људи који би у интересу и афирмацији Опере НП и оперске уметности уопште, препознали и препознавали сопствени интерес, а не обрнуто.

Аутор је првак Опере НП у Београду и председник ДСС одбора за културу