Милош Ковић: Не може Србија никуд да оде
Наслеђе и идентитет Срба су сложени и нису једнодимензионални и зато не би требало да пристају на наметнуте, бинарне, идеолошке, црно-беле поделе на Исток и Запад. Ком свету, Западу или Истоку, припадају Студеница и Дечани, мост Мехмед паше Соколовића у Вишеграду, Никола Тесла, Иво Андрић, Владан Десница?
Хисторичар Милош Ковић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду и стручњак за хисторију новог вијека, врло је чест гост у медијима, на јавним предавањима и трибинама, када су у питању комплексна питања у којима се данас налази српско друштво чији коријени сежу у ближу или даљу прошлост. У тренуцима друштвене конфузије што се то у Србији догађа данас, од Косова и Метохије, до утјецаја великих сила на Балкану, Милош Ковић нуди аргументирана размишљања чија је суштина да сувремене политичке и националне проблеме морамо гледати у пакету са оним што се догађало у прошлости, да би српско друштво уопће могло разумјети себе, властити народ, ситуацију у регији, као и будућност која је пред њим.
Косово и Метохија је највероватније за Србију њено тренутно најтеже питање. Чини се да је Србија данас заглављена у процепу у којем објективно ништа конкретно не може да учини, а фрустрирана зато што не може ни стајати у месту?
Можда ће да звучи чудно, али мислим да би Србија требало да остане на свом месту. Ми стално имамо замене наметнутих парадигми које су у основи врло сличне па се онда каже да Србија иде према Западу, према ЕУ и САД или да иде ка Истоку, ка Русији. Не може Србија нигде да оде. Она је географски и духовно ту где јесте. Србија је једна од европских земаља веома дуге хисторије и Срби су народ древних, богатих традиција и хисторијских сећања. Наслеђе и идентитет Срба су сложени и нису једнодимензионални и зато не би требало да пристају на наметнуте, бинарне, идеолошке, црно-беле поделе на Исток и Запад. Ком свету, Западу или Истоку, припадају Студеница и Дечани, мост Мехмед паше Соколовића у Вишеграду, Никола Тесла, Иво Андрић, Владан Десница? Срби су се често кретали кроз различита царства и културе, јер су сеобе део историје српског народа и то поготово знају Срби у Хрватској. Али данашња Србија као држава не може нигде да се пресели, она и физички мора да остане ту где јесте. Дакле, потребно је укоренити се и обновити свест о хисторији, о трајању, о вековима који су иза нас и о вековима који су испред нас. Косово и Метохија као земља и Косовски завет као култ и предање – то су осовине духовне хисторије српског народа. И док остане тако, Срби ће постојати као хисторијски народ, који је нешто дао светској култури. Ако би то престало једног дана Срби ће физички постојати и даље, али од тог часа, од часа губитка Косова, а тиме нам се данас прети, српска хисторија мораће да се пише од почетка. Мораћемо да деци објаснимо ко је био у заблуди – кнез Лазар и Гаврило Принцип, или ми, који смо их се одрекли? Зашто је српска војска 1915. одбила да се преда и преко Косова, Црне Горе и Албаније наставила да се бори да би 1918. васкрсла, победила и ујединила Србе и Јужне Словене. Уколико се одрекнемо Косова ми ћемо морати да пишемо нашу хисторију испочетка, отприлике онако како се то сада ради у Црној Гори. Како ћемо да певамо наше песме о Косову после тога? Ми ћемо се дакле пробудити једног јутра и погледаћемо се у огледало али то више нећемо бити ми.
Како рационално и разумно може да се реши проблем Косова и Метохије?
Проблем Косова и Метохије и однос Срба и Албанаца у тој области не може да се „ломи преко колена“ и решава „од данас до сутра“. То је питање које решава хисторија, баш као и питање положаја Срба у Хрватској. Данас се тек могу поставити темељи постепеног решавања тог питања. Шта је по мом мишљењу пут? Пут је оно што ми данас зовемо владавином права, правом на различитост, поштовањем људских права, права на живот, физичку безбедност и несметано поседовање приватне својине. То су те либералне вредности које данас помало излазе из моде али ми немамо други пут, јер заједнички, макар и паралелни живот људи различитих вера и порекла, када су у питању Срби и Албанци на Косову и Метохији, то је наслеђе балканске хисторије. Читајте сјајну књигу Трајана Стојановића „Балкански светови – прва и последња Европа (Просвјета је објављивала интервјуе с њим), где се каже да је заједнички живот или ако хоћете паралелни живот људи који се можда и не воле, јер припадају различитим конфесијама или религијама, принцип балканске хисторије. Он се разликује од принципа англосаксонске хисторије, који подразумева, на пример, етничко чишћење, уништење староседелаца на америчком континенту. У време када муслиманско Османско царство обнавља православну, српску Пећку патријаршију (1557.), ви у Паризу имате Вартоломејску ноћ, потом у Немачкој страшни, верски Тридесетогодишњи рат. Вреди размислити о томе. Погледајте шта су, у име европских вредности, учинили Трећи рајх или НДХ у 20. веку. Нама се данас у име демокрације и либералних вредности предлажу решења типа разграничења и корекција граница на Косову и Метохији између Срба и Албанаца, што је немогуће, јер ми смо видели шта значи стварање етнички чистих држава на Балкану и куда то води. Уместо тога мислим да би и Албанци и ми требали, ма како то у овом тренутку изгледало утопијски, да се сетимо неких заједничких традиција, на којима је почивала хисторија балканских народа и под најразличитијим царствима; Византом, под Отоманским царством и Хабсбуршком монархијом. Ми смо дочекали и испратили многа царства али смо увек остајали ту где смо. То је пут: заједнички живот и поштовање људских права и законитости. Формално-правно, на територији Косова и Метохије и даље важи устав Републике Србије. Можда ће неко од Албанаца рећи да тај устав не важи од 1999. године али шта је са међународним правом, шта је са резолуцијом 1244 Савета безбедности УН-а… Хоћу да кажем да сви људски, а ако хоћете и божији закони, говоре да су Косово и Метохија српска земља на којој живе и Албанци, као и други народи. Ми треба да остајемо ту где јесмо, али не могу се вршити етничка чишћења и не може се будућност заснивати на уништењу целих људских популација. Када то кажем мислим на Косово и Метохију, али мислим и на Крајину.
Нажалост, решење ни издалека није на хоризонту: шта би Србија требала да уради да се приближи неком догледном циљу у вези Косова и Метохије?
Кључ за овај проблем је рационално поставити ствари, стати на лопту, погледати око себе и размислити шта је у интересу Србије и српског народа у региону. Уколико се од Србије тражи да се одрекне дела своје територије да би заузврат почела преговоре о почетку приступања Европској унији, потребно је размислити шта се нуди и шта се добива за узврат. Шта су, на пример, начела на којима почива српска економија? Да ли економија једне земље може да почива на просјачкој привреди и искључиво и само на страним инвестицијама? Наравно да нико разуман у овом тренутку не може бити против страних инвестиција, поготово када се зна какво је стање српске привреде, али питање је да ли је управо таква врста просјачке привреде заслужна за стање у коме смо се нашли. Како на рационалан начин објаснити то да смо спремни да се одрекнемо привредних потенцијала и рудних богатстава Косова и Метохије, а заузврат ћемо неговати привреду која ће се заснивати на кредитима које ће враћати наша деца, унуци и праунуци? У равни реалполитике, зар ико озбиљан заиста може да верује да ће се албански националисти задовољити само Косовом и Метохијом, када ми већ сада имамо јасно изречене претње Рамуша Харадинаја и Албина Куртија, вође странке Самоопределење, да је Ниш следећи циљ албанског националног покрета. И када имамо очигледну координацију између албанских шовиниста и оне струје коју предводи Сулејман Угљанин у старој Рашкој. Када имамо и даље претње које долазе од оних који би да и даље проширују аутономију Војводине и када имамо претње голом опстанку Републике Српске. Дакле, у равни најосновније реалполитике морамо да будемо разумни шта нас учи хисторија; погледајте распарчавање Чехословачке 1938. године, када су њени савезници дали Судете Немцима, само неколико месеци пре него што су Немци умарширали и у Праг. Погледајте распарчавање Пољске с краја 18. века: једна земља која се одриче суверенитета на својој територији не може да рачуна на безбедност у догледној будућности. Дакле, шта би по мом мишљењу био рационалан пут Србије? Била би то једна пријатељска, разумна политика према земљама ЕУ и трагање за савезницима међу тим земљама, јер видимо да све оне нису признале Косово. Затим инсистирање на најбољим економским односима са ЕУ, на првом месту са Немачком, али где треба јасно рећи да прикључење Европској унији више није наш приоритет. Зашто? Управо зато да би неке земље ЕУ изгубиле уцењивачки потенцијал који сада имају. Дакле, наш циљ је изградња друштва које ће бити у пуном значењу те речи европско друштво, друштва владавине права и демократије, које ће се, међутим, заснивати на српским хисторијским традицијама. Понављам, Срби су народ који има дуга хисторијска сећања, који памти велике и славне хисторијске победе и који је изњедрило великане, међу којима су Никола Тесла и Милутин Миланковић, два човека који су нешто дали светској култури и који припадају хисторији и традицији Срба из Хрватске. Србија је земља која има свој интегритет и која само тражи да буде третирана онако како се третирају остали европски народи. Наша спољна политика треба да се ослања на оне земље које су спремне да подрже оно што је интерес Србије а то је одбрана њеног територијалног интегритета, изградња слободног друштва без икаквог спољног условљавања и заштита голог опстанка Срба у региону. Оне земље које су спремне да у томе Србију подрже биће њени пријатељи; у овом тренутку Русија и Кина, сталне чланице Савета безбедности, инсистирају на поштовању резолуције 1244. То су земље са непресушним потенцијалима. Тамо где наилазимо на пружену руку треба ју прихватити а тамо где нас ударају песницом у главу треба се бранити, без обзира одакле та песница долазила, из Вашингтона, Брисела или Берлина.
Ако се погледају инострани медији и међународна дипломацита, западне силе не подржавају Србију: зашто је то тако?
Да бисмо одговорили на то питање требало би да се опет вратимо у прошлост. Гледано из Лондона и Париза, а данас и из Вашингтона, Срби су традиционални пријатељи Руса, иако се српска дипломатија знала и одвојити од Русијe, ако се сетимо спољне политике Краљевине Србије, Краљевине Југославије и социјалистичке Југославије. Због чега тзв. Запад (хајде да се послужимо том потрошеном парадигмом) на такав начин види Србе? Постоји нешто што је врло стар феномен у култури Запада, а то је русофобија. На њу упозоравају енглески хисторичари који су утврдили да је она рођена у првој половини 19. века и да је настала у сукобу Велике Британије и Русије око примата на Балкану и на Блиском истоку у оквиру тзв. Источног питања. Радило се о подржавању борбе за независност Грчке од Турске, када су Велика Британија, Француска и Русије војно подржавале ту борбу, да би Велика Британија закључила да су они превише инвестирали у ту независност Грчке и других балканских народа, а да је од ње највише користи имала Русија, стекавши доминантну улогу на Балкану. Од тада се на православне балканске народе гледа као на продужену руку Руског царства, као пипак Оријента, који се пружа према културном Западу. Код Грка и Румуна неповерење Запада се темељило на православљу које је ове народе приближавало Русији, али код православних Славена, Срба и Бугара неповерење Запада је било још веће. Русофобија је слабила и јачала током 19. и 20. века; у два светска рата је ослабила, јер су Британија и САД биле савезнице Русије, и тада су њихови савезници били и Срби, али је онда русофобија снажно ојачала преко антикомунизма и Хладног рата. И Срби ће у добу Хладног рата припадати комунистичком табору. Како је то Милорад Екмечић лепо рекао „србофобија је само речица која се улива у море русофобије“.
Спомињали сте Русију. Како гледате на њену позицију данас?
Русија у овом тренутку нема много избора. Она је принуђена да се брани. Имали сте Русију Горбачова и Јељцина и министра спољних послова Козирјева, која је била у потпуности спремна на сарадњу са Западом. На тај начин дошла је дотле да је 1998/1999. била на ивици потпуног економског и државног слома. Политика потпуне сарадљивости довела је Јељцинову Русију дотле да Медлин Олбрајт каже, потпуно слободно и јавно, да Русија није у стању да сама управља огромним потенцијалима у Сибиру, и да је зато нужно да јој западне силе у томе припомогну. Русија је дакле на глобалном плану извукла исту ону поуку која се рецимо на Балкану може извући из судбине Македоније, да потпуна послушност према западним силама, које по природи ствари воде експанзионистичку и агресивну политику, води у самоуништење. У овом тренутку НАТО опкољава Русију, а медији западних земаља одавно воде пропагандни рат против ње, при чему је Русија земља која има више бојевих нуклеарних глава него САД. Почела је једна велика и опасна игра. НАТО је ушао чак и у Украјину и то је неподношљива геополитичка ситуација за Русију. Сетите се да су САД биле спремне да због руских ракета на Куби започну Трећи светски рат. Русија сада мора да се брани на територији бившег СССР-а, али и тамо где може да прошири свој геополитички утицај. Један од тих територија је традиционално Балкан. Русија на Балкану од краја 18. века потврђује и доказује своју позицију у међународним односима. Она је због Балкана улазила у велике ратове; само у 19. веку водила је неколико ратова због Балкана, односно Цариграда, Босфора и Дарданела, који су тада били њен кључни циљ. Не заборавимо, 1914. године Русија је била једина сила Антанте која је подржала Србију у тренутку аустроугарског ултиматума. Однос Русије према Балкану и Србима је геостратешки, али је и емоционалан и хисторијски. Немојмо потценити однос између сећања, емоција, религије и геостратегије. Пример Сирије исто тако пуно говори: Русију за Сирију везује пуно мање тога него за Србију, али она је тамо итекако присутна. Русија је ослоњена на земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка), али кључан је наравно однос Русије са Кином. У симбиози са Кином Русија је савршено спремна да одговара на западни изазов; без Кине то би било пуно теже.
С друге стране видимо да је НАТО врло раширен на Балкану…
На самом Балкану ми видимо да је НАТО у офанзиви; одавно је у Грчкој и Турској, ушао је у Хрватску, Албанију, у Бугарску, Румунију, Црну Гору и питање је времена када ће бити усисана Македонија. То је наравно прилично незахвална позиција за оне Србе којима су на првом месту независност и суверенитет Србије. Али као што сам рекао, Србија би требало да избегава сукобе и да гради своју позицију. која подразумева стрпљење и чекање. Моћ НАТО пакта и дан данас је огромна, али видимо да она више није таква каква је била 90-их. Јавно мњење у САД-у толико је подељено да један утицајни хисторичар, као што је Нил Фергусон, пише о опасности чак од грађанског рата. То мишљење је свакако претерано, али ми тамо видимо озбиљан сукоб између већине и супер богате мањине, између председника и тзв. дубоке државе. Либералне елите у Великој Британији покушавају да оспоре вољу народа који гласа за Брегзит, ЕУ се према њима поставља врло тврдо и то у Лондону ствара озбиљну конфузију. Ми видимо да ЕУ има велике проблеме и да се она свела на Немачку, дакле видимо озбиљне процесе које неки називају распадом ЕУ. Наравно, ту су сукоби и дисонантни тонови на релацији Вашингтона и Брисела. С друге стране видимо успон Кине, Русије и остатка света. У таквим условима Србија би требала да избегава сукобе и да се свакако ослони на оне земље на које може да се ослони. То је уосталом кључна поука историје српске дипломатије у 19. и 20. веку.
Велика и болна тема за Србе у Србији и у регији је искуство Југославије. Како се данас може гледати на то вријеме уједињења од пре сто година?
Стварање Југославије 1918. године било је део ширег европског процеса. Идеја ослобођења и уједињења, ослобођења нација од страних власти и право сваке нације на самоопредељење, то је кључна идеја 19. века. Те две речи, ослобођење и уједињење, писале су на заставама патриота од норвешких фјордова до Крита. Кључне земље у процесу ослобођења и уједињења биле су Немачка и Италија. За Немце је то било питање како се ослободити од туторства Хабсбуршке монархије, као и права немачког народа који, преко Гетеа, Шилера и других великих немачких писаца, баштини заједнички језик и културу. И Талијани су покушавали да се ослободе Аустријанаца, при чему су се позивали на своју велику историју и заједничку традицију. На ослобођење и уједињење позивали су се и Грци, Срби, Бугари, Пољаци, Норвежани, Ирци, Финци, Пољаци, Чеси и Словаци, нарочито они који су били у саставу великих империја какво је било Хабсбуршко царство или Отоманско. Скоро свака европска нација која је желела уједињење и ослобођење морала је да се одбрани од Хабсбурговаца. И Србија је 1914-1918. учинила управо то. Да бисмо разумели Николу Пашића а пре њега Милована Миловановића, Јована Ристића и Илију Гарашанина, морамо да разумемо Европу и политику свих тих народа жељних ослобођења.
Ипак, од почетка је било јасно да ће Југославија бити комплексна творевина…
Српски заговорници ослобођења и уједињења су знали да су Хрвати другачији народ, али од тренутка јачања Илирског покрета и нарочито од тренутка када је Људевит Гај прихватио штокавски ијекавски говор за норму хрватског књижевног језика, српске елите у Београду и Новом Саду сматрају да Хрвати пишу и говоре српским језиком. Славистика тога доба, па и сам Гај, штокавски ијекавски су заиста сматрали српским. Важно је разумети да су крајем 18. и почетком 19. века Срби за основу свог идентитета, поред православља, култа и предања, узели и језик по угледу опет на Талијане, Немце и друге народе. Нација као заједнички језик – то су традиције просветитељства и романтизма. И оног часа када узмете језик за основу начела порекла, идентитета, ослобођења и уједињења, то вас води према удруживању са народима који су друге вере, али говоре исти језик. То је процес који је почео са Доситејем Обрадовићем, Вуком Караџићем, а наставио се са Његошем и његовом изреком „брат је мио ма које вјере био“, која је изречена 1848. године у којој су Срби и Хрвати заједно ратовали против мађарске револуције. Сетимо се да је бан Јосип Јелачић положио заклетву пред српским патријархом Јосифом Рајачићем. То је за српске елите био природан процес, по угледу на европске земље. Те елите су такође схватале да је потребно време и да је потребна држава да се разлике постепено „амалгамишу“, како се тада говорило. Они су имали огромно самопоуздање и веру у моћ и способност државе и културе да те разлике и хисторијске сукобе постепено стишају. И при томе су се позивали на ужасна искуства Немаца; сетимо се стравичних верских ратова које су Немци водили једних против других; у Тридесетогодишњем рату немачко становништво је од 16 милиона преполовљено на осам. Дакле и европске државе су у свом хисторијском сећању имале ужасна искуства верских ратова па су те поделе биле постепено превазилажене. То је био тај секуларни модел на којем је почивала идеја југословенства.
У Југославенском одбору 1917. године седели су и хрватски прваци, Трумбић, Супило и други, а Крлежа пише о пијаној новембарској ноћи у Загребу 1918. године. Какво је по вашем мишљењу било хрватско стајалиште у тренутку стварања Југославије?
Ако се вратимо у хисторију југословенске идеје онда ћемо наћи да је она имала јаче упориште у Загребу него у Београду. Мислим на стварање Илирског покрета, на оснивање Југословенске академије знаности и умјетности, на политику Штросмајера, Рачког и других. У Загребу је врло рано сазрела свест о томе да су Хрвати преслаби да би издржали и преживели у одмеравању снага са Аустријом и Мађарском. Та свест је имала исходиште у Илирском покрету и политици Штросмајера и Рачког, чак и у покрету праваша који је био изразито антибечки и антипештански. И један и други покрет су желели интеграцију са Србима, с том разликом што је идеја Старчевића почивала на уништењу српског елемента. Југословенски покрет је, када је реч о Штросмајеру и Рачком, имао и религиозни карактер, при чему се у њему уочавају идеје из доба противреформације и Крижанића, о ширењу свете римске цркве на шизматичке народе. Међутим, постојао је и секуларни југословенски покрет, где су се идеје на пример Младе Босне поклопиле са јачањем омладинског покрета у Загребу. То је доба лова на банске и генералске главе у Загребу и Сарајеву. На супротној страни су биле правашке и антисрпске идеје Јосипа Франка. Стварањем и доласком Хрватско-српске коалиције на власт, показује се колико је та југословенска идеја значила за хрватске политичке елите. Тада јача југословенски покрет и у Србији, на који се у Београду такође гледало као средство обране од Пеште и Беча. У успону српског југословенског покрета занимљива је кључна идеја да религија и вера мора бити приватна ствар сваког појединца и да место за религију није у јавној сфери и у политици. Јован Скерлић и Јован Цвијић позивали су Србе, Хрвате, муслимане и друге Јужне Словене да размисле о томе шта је њихов заједнички интерес и шта је оно што их спаја. Да ли да наставе да се истребљују, у име цара, султана или папе, или да пронађу нешто што је заједнички именитељ, у име нечег што би представљало заједничку будућност? Та југословенска идеја делује из перспективе 1914. врло разумно, али искуство југословенске интеграције постало је за многе негативно. Људи из 1918, међутим, нису могли да виде такву будућност. Има још једна ствар која је важна: данас се у српској јавности чују вајкања, а то је важно и за Србе из Хрватске, да су Срби у Првом светском рату одбили стварање Велике Србије да би створили Југославију. Србима су, заиста, нуђене две могућности: Велика Србија или Југославија. Југословенски одбор, као група емиграната, без војске и политичке тежине, за званични Лондон, Париз и Петербург, готово да није постојао. Али, мора да се разуме да су понуде Антанте Србији у то време биле сасвим неформалне природе, осим једног меморандума из августа 1915, који је стигао прекасно. Лондонски уговор који је потписан између сила Антанте и Италије 1915. био је сакриван од Србије, што довољно говори о његовој природи. По том уговору Италија је требало да добије далматинску обалу све до рта Планка, а остатак обале, са Сплитом, Шолтом, Брачем, Дубровником, све до реке Дрим у Албанији би, по тачки 5, припао Србији и Црној Гори. Заузврат Србија је требало да изгуби делове Македоније за коју је крварила у Балканским ратовима 1912/1913. По Лондонском уговору Срби из Лике, Баније и Кордуна, Загреба, делова Славоније и Далмације остали би ван оквира српске државе и то се међу тамошњим Србима јако добро разумело. Срби у Хрватској могли су да уђу у заједничку државу са Србима једино у оквиру Југославије. И то је један од разлога зашто су Срби у Хрватској били најупорнији интегрални Југословени, који су се, бар у прво време, залагали за брисање унутрашњих граница унутар југословенске краљевине.
Могли бисмо рећи да је искуство Југославије, осим узбудљиве идеје, била трагедија која је, уз неколико узастопних ратних ужаса, тињала од настанка Југославије 1918. до потпуног слома 1991. године.
Југословенска држава је била дете свог времена. Нема потребе да се разрачунавамо са сопственом хисторијом, јер лако је бити генерал после битке, равно сто година после 1918. године. Оно што је важно је шта ми данас можемо да урадимо. Југославија је била довољно дуга и широка за све своје народе. Хрвати су се у њој по први пута ујединили, Словенци су добили свој универзитет, једнако као и Македонци и та држава је била најава онога што ће касније бити Европска унија. Ако је прва Југославија била српска, због династије Карађорђевића, премоћи српских политичких елита и унитарног устројства у коме није било граница између Срба (до споразума Цветковић-Мачек), друга је била хрватска и словеначка, због Тита и Кардеља и премоћи њихових клијената, због федерализације Југославије и поделе Срба на федералне јединице, које су после еволуирале у државе. Црногорска, македонска и муслиманска нација створене су у Југославији, док је Тито ујединио Хрвате и федерализирао Србе, не само у поједине федералне јединице, него је федерализирао и саму Србију, поделивши ју на покрајине Косово и Метохију, Војводину и ужу Србију. Када му је Моша Пијаде предложио аутономију српске крајине у Хрватској, он је, како Ђилас сведочи, препустио својим српским сарадницима да Мошу ућуткају. Те нације које оптужују Југославију за сва зла која су их снашла у 20. веку, стваране су баш у тој земљи. Неразумно је бити против југословенског сентимента и осуђивати уједињење после сто година. Ако ништа друго, југословенско искуство нудило је један образац заједничког живота, вид решења једначине како да живе народи који су се вековима сукобљавали у име Бога и Алаха. Југословенско искуство нама и за будућност нуди идеју одређеног вида сарадње, као могућност обнове срушених мостова. Не би требало да заборавимо, уосталом, да су њу два пута разориле велике силе, наравно, уз помоћ југословенских народа. Али све то не значи предлагање неког новог, политичког југословенства. То би за Србе било врло неразумно. По мом мишљењу, југословенска држава убијена је у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима и на осталим стратиштима. Најважније српско искуство у 20. веку није чак ни 1918. година, поготово то нису ни партизани ни четници, него је то геноцид у НДХ. То је кључно питање зашто су Срби, на тлу НДХ, тако систематски и варварски истребљивани. Како је једна просперитетна, српска заједница, која је 1880. године на тлу земаља које данас улазе у састав Хрватске, бројала преко 17 посто, а 1921. више од 22% становништва, данас сведена на 4 посто? Зашто концентрациони логори? Зашто су данас били потребни ‘Олуја’ и ‘Бљесак’ и одакле то слављење убијања и протеривања 250.000 Срба, сопствених грађана? Када се тако поставе ствари, онда је јасно да је југословенска идеја ствар прошлости. Остало је само сећање.
Чини се да је данас Србија у немирима унутар себе саме. Сукоби између традиционалиста и модерниста, између различитих политичких и светоназорских уверења као да непрестано трају. Видите ли крај таквих сукоба?
Одговор је управо у спајању. Постоји нешто што се зове српски културни образац који је створила хисторија. Он је до модерног доба стваран вековима кроз Српску православну цркву, Светосавски и Косовски завет, предање и усмену и епску гусларску књижевност. Само је на први поглед парадоксално да је тај предмодерни културни образац виталнији и трајнији него српска секуларна култура од 18. века на овамо. Пећка патријаршија се од 15. до 18. века простирала од Сент Андреје изнад Будимпеште до Охрида и Софије. Она је обухватала простор на коме је владало шеријатско османско царство, католичко Хабсбуршко царство и још католичкија Млетачка република, али је то био интегрисан православни духовни простор, који је уједињавао српски народ. Српска православна црква која слави следеће године 800 година своје самосталности и аутокефалности, кључни је фактор српске културне традиције. Иво Пилар у књизи „Југославенско питање“ с правом закључује да је снага Срба у њиховом Светом Сави и националној цркви. Али ми ни у средњовековној држави Немањића не познајемо трзавице између католика и православаца. Србија је под Турцима изгубила своје племство и постала је веома егалитарно друштво које је са једне стране остало верно својим традицијама, али је због тог духа егалитарности и саборности у 18. веку лако прихватило модерне демократске идеје. Све то време уочавамо ту жеђ за политичком самосталношћу која се могла остварити само у оквиру слободне националне државе, какве видимо и код других европских народа. Та врста наслеђа омогућила је значајна постигнућа у култури од Доситеја Обрадовића, преко Вука Караџића, до Његоша, Јована Скерлића, Змаја, Јована Цвијића и Слободана Јовановића и ако говоримо о Србима пречанима, о Тесли, Миланковићу и Пупину. И они који су стварали са друге стране океана, били су укорењени у Цркви и српској култури. Српски културни образац је, како видимо, у исто време и традиционалан и модеран. Он јесте и мултикултуралан, јер како објаснити појаву Меше Селимовића или Иве Андрића. Како сачувати Косово и Метохију ако не уз позивање на мултикултуралност и очување основних људских права? Како очувати и Србе у Хрватској ако не кроз право на различитост и људска права? Та мултикултуралност се, упркос свему, добро видела у југословенској идеји и у њој је и остварена. Српски културни образац постоји и он мора да буде традиционалан и мора да буде модеран. Такво је искуство и других народа света.
Зашто онда толики грч, када данас у Србији разговарају модернисти са традиционалистима?
Тај грч је европски феномен, та сукобљеност европског човека са хисторијом. Тај грч се чак мање осећа овде и у источној Европи него међу Немцима и Енглезима, нарочито међу Французима. У Србији међутим постоји додатни проблем: Енглеска има културни образац; зна се шта значи бити Енглез, која су то њихова кључна историјска сећања и шта значи идентитет Велике Британије, који је не само националан него је и мултикултуралан. Ви знате данас шта је национални идентитет Холанђана у који улазе и геј параде, на којима масовно суделује цео Амстердам, и хомосексуалци и хетеросексуалци. Невоља је у томе што тај културни идентитет Срба, иако он постоји и дефинисан је историјом, данас није препознат, у јавној сфери и у школству. Када је тај културни идентитет дефинисан, онда они који желе да га оспоре, имају шта да оспоравају. Да бисте слободно оспоравали нешто што је традиција, прво та традиција треба да заузме место које јој припада. Данас српски традиционални модел није обновљен, али се већ оспорава, при чему то оспоравање улази у симбиозу са тврдоглавим титоистичким југословенством у нашој култури и са либералним институцијама САД и ЕУ, које на глобалном плану оспоравају традиционалне вредности другачијих култура.
Тај однос либералног, националног и универзалног љуља се данас и у читавој Европи?
Да национална идеја није мртва показује нам савремена Европска унија са ерозијом идентитета, Брегзитом и сличним невољама. Мислим и на појаву популистичких покрета у Европи; реч популизам делује пежоративно и подругљиво, али ти покрети су инспирисани имигрантском кризом а та криза је покренута разарањем муслиманских држава на Блиском истоку и та разарања су покренуле управо државе ЕУ и НАТО пакта. Сви ти људе онда беже од ужаса у властитим државама на Запад, који им делује као Дизниленд и онда се изазивају ти ксенофобични покрети. Оно што је важно је да корени кризе леже у обновљеном колонијализму и империјализму, који разара тај муслимански свет, што за последицу има обнову национализма у Европи. Обичан човек Запада, када гледа те колоне имиграната, који, како он верује, обарају цену рада и угрожавају његову егзистенцију, размишља о томе како управљачке елите Запада не занимају традиција и хисторија земље у којој тај човек живи. Те процесе искориштавају људи чија реторика не делује нимало привлачно; мислим на те шовинистичке и ксенофобне покрете. Сада та либерална јавност упире прстом у њих, при чему се заборавља да је управо та либерална јавност САД и ЕУ напала и разорила Афганистан, Сирију, Ирак и Либију. Да је она разорила Југославију и да је она сада покренула нови крсташки рат против Русије. За разарање свих тих држава и Југославије нису одговорни популисти западне Европе него тамошње либералне елите.
На крају, на који начин српско друштво може пронаћи у себи консензус о својој будућности?
Србија би требало да тражи упориште у себи. Као што и сваки човек, да би се усправио и живио живот, мора да пронађе своја упоришта, то важи и за сваку заједницу и за сваку друштвену групу, укључујући и нацију. Срби би требало да обнове свест о својој сопственој историји и да схвате да је ово само тренутак у ланцу збивања у којима учествују и наши преци и потомци. То значи да Србија мора да се ослони на сопствену традицију, која је жива и која је ту пред нама. У исто време она мора да ослушкује гласове које доноси садашњост и време у којем живимо. Ослањање на традицију, то је већ давно приметио и Томас Стернс Елиот и многи писци, и то потврђује живот, није у супротности са модерношћу, са прилагођавањем садашњости. Дакле, Србија у својој прошлости може да нађе упоришта која би јој омогућила да живи и напредује. Део српске традиције је и мултикултуралност, јер су Срби створили две Југославије; део српске традиције је и демократија. Данас су балкански народи у ситуацији да морају да бране демократију од Запада. Погледајте шта се догодило са референдумом у Македонији, погледајте Црну Гору у којој њихов премијер каже како је преко 80 посто грађана Црне Горе било против признања Косова, „али ми смо имали визију па смо Косово признали“. Погледајте власт Републике Србије која каже како већина народа неће да трампи Косово за обећање уласка у Европску унију, али „ми идемо према Европској унији“. Дакле, ми морамо да бранимо право на демократију, на народни суверенитет, на људска права. Право на слободу вероисповести и на имовину. Ми морамо да бранимо право појединца и право народа на самостално и слободно одлучивање о својој судбини. То јесу либералне и демократске тековине. Морамо да изградимо слободно просперитетно друштво које ће бити засновано на законитости за све. Србија је, уз Босну и Херцеговину, и данас највише мултиетничка држава на Балкану. Дакле, потребно је да будемо само оно што јесмо. Требало би само да останемо деца својих родитеља и да останемо родитељи своје деце.
Разговор водио: Бојан Муњин
