Лидери опозиције морају бити наше комшије

Пре пет месеци одржан је први протест “Сви као један – 1 од 5 милиона”. Пошто сам увек волео статистику, седох и израчунах да је за ових 5 месеци шетано 21 пут. Вратимо се сада скоро четврт века уназад, у 1996. годину и протест против Милошевићеве изборне крађе. Шетало се од новембра те године, до фебруара 1997. чак 88 дана без прекида, док су студенти шетали 117 дана. То нису били викенд шетње и протести.

И, резултат је тада остварен – Милошевић је на крају признао изборни пораз на локалу. Да ли резултата данас има, после шетњи једном недељно – не, нема га. Али, мање-више, део опозиције који је на улици све је урадио књишки добро, па зашто је онда резултат изостао, питање је.

Кренимо од почетка. Када се погледа изборни резултат опозиције из 2016. године у трци за парламент одмах упада у очи фрагментираност гласова, а самим тим и скупштинских мандата на крају. Четири листе на ивици цензуса од 5 одсто улазе у Скупштину. И, наравно, процена како аналитичара, тако и дела јавности која подржава опозицију била је – уједините се, макар технички.

И ту се враћамо на претходни став – да, део опозиције окупљен око Савеза за Србију то и ради – и бар према књишким правилима политичке тактике то је добар потез. Следи лето 2018. године и СзС покреће политичке трибине по местима у Србији. Штиклирано, још један потез како књига каже. Трибине са по 100-200 људи, солидно за почетак.

Јесен иде, трибине се настављају, и онда као кец на 10 за СзС, пар сумњивих ликова напада Борка Стефановића у Крушевцу. Ето пламена за озбиљан протест! Крећу окупљања широм Србије, баш онако како каже књига политичког деловања да се мора радити.

Мудро, на почетку се пуштају нестраначке личности да воде и говоре на протестима. Људи воле да чују неформалног Банета Трифуновића или још неформалнијег Сергеја, који су сигурно већи “Вук Драшковић тргова” од на пример Јанка Веселиновића. Штиклирано и то да је урађено како треба.

Пролазе недеље, и полако, прво по унутрашњости, крећу и лидери СзС да излазе на бину. Значи све по реду, како каже народ. А онда та омиљена реч – радикализација. Упад у РТС и у први мах, по коментарима на друштвеним мрежама – то је оно право, то је оно што смо чекали!

До сутра. Већ следећег дана се види да “то” очигледно није оно право, јер испред Председништва долази не више од 3 хиљаде људи. Поново историјске реченице, поново обећања да се “нећемо померити док...”, да би све већ пар сати касније била стварно историја. Померили су се, без испуњених захтева.

Следи историјски 13. април, па “пад” Вучића до Ускрса, па “Слободна зона”. У међувремену Ђилас оснива странку.

И онда питање, зашто све ово, што је бар према правилима политичког деловања технички мање-више урађено како треба – није дало баш никакав резултат? Како се, иако су и политичке и друштвене и економске околности тада биле много другачије него данас, у октобру 2000. године веровало лидерима опозиције, а данас се не верује том делу опозиције који је у Савезу за Србију?

Зато што су Коштуница, Ђинђић, Батић, Свилановић били наше КОМШИЈЕ. Људи које срећете у продавници, живе на спрату изнад вас, можда имају мало новији сако од вашег, и ауто новији за 3-4 године, али људи, макар и не делили потпуно сваки њихов политички став, који су били део народа и грађана.

Да ли данас то може да мисли за највећи део лидера СзС, на пример Петар који ради у трафици код мене на Бежанијској коси и долази из Батајнице у ноћну смену за 34 хиљаде динара. Да ли му уливају поверење, да ће га као “малог човека” схватити, заштитити од лошег послодавца они који мобингују сопствене запослене, који имају службеног возача у најновијој Шкоди Суперб (затамљена стакла се подразумевају), који су зидали зграде па их сад рентирају (наравно, не на своје име) , који имају кафиће, галерије, пословне просторе по центру (наравно, не на своје име), који и данас тргују секундама (или боље рећи данима) маркетиншког простора.. Они који су јако брзо постали пребогати у пресиромашној земљи. Тешко. Не, то данас нису наше комшије.Наравно, увек може да устане и каже на пример један Борко, па то нисам ја, ја то немам, нисам из те приче. Истина. Само, то је као у фудбалу, кад ти тим изгуби са 6:2, потпуно је неважно што си можда ти као нападач дао 2 гола, плаћаш цех и за остале са којима си у тиму. У овом случају Савезу за Србију.

И ту се враћам на почетак приче – резултата данас нема јер су лидери, који желе да се представе као једина опозиција – политички и морално ИСТРОШЕНИ. Нема даље, сем 12-13 одсто на изборима за цео Савез, за икебану наводног демократског плурализма за власт СНС. Нема даље, сем, да има мало памети и морала, политичке пензије за такве опозиционаре.

И управо то би требало највише да уплаши председника Србије и првог човека СНС Александра Вучића. То да челници СзС одлуче да изађу из политике. Верујем да, кришом, бар једном месечно оде у цркву и запали свећу за њихов вечити останак у политици и свој вечити останак на власти.

Урош Пипер, медијски координатор Демократске странке Србије