Бојкот избора није решење

Смена власти нема никаквог смисла уколико не исходи темељним политичким променама. Све друго би биле пуке персоналне промене, „дупликат политике садашње власти“ – сјаши Курта, да узјаши Мурта. Не улазећи у оцену које опозиционе странке се истински залажу за суштинске промене политичког система, спољне и унутрашње политике и очување интегритета и суверенитета Србије, а малобројне су и није их тешко препознати, позабавимо се методама њихове борбе за власт, односно актуелним питањем бојкота избора. Не улазим, дакле, у анализу мотива те борбе за власт и могуће, већ разматрам искључиво са становишта сврсисходности: да ли у постојећим околностима бојкот, који је средство, а не циљ, може да буде успешан? Наравно, није спорно да су изборни услови такви да се избори не могу оценити као фер и поштени, па се странке које су их пре две и пре четири године прихватиле и на изборе изашле данас залажу за бојкот, уводећи нову „безалтернативност“, овога пута бојкота, а делећи уверење са Вучићем да је такав и пут у ЕУ. Оставимо по страни застрашћујућу и за коначни расплет опомињућу чињеницу да се опозиционе странке окупљене у СЗС (о политички дилетантским кафић-мислиоцима да не говорим) понашају једнако Вучићевој СНС, захтевајући прихватање диригованог опозиционог једноумља и проглашавајући неистомишљенике  по питању метода борбе, у овом случају оне који  су скептични у погледу успешности бојкота избора, лажном опозицијом. Док Вучићева камарила издаје сертификате привржености интересима државе изједначавајући је са приврженошћу режиму, дотле СЗС, једнако меродаван, издаје сертификате опозиционог статуса. Једноумље нема алтернативу – то још једна тачка блискости ове две  жестоко супротстављене, а мало различите политичке скупине. 

Од чега успешност бојкота избора зависи? Бојкот се може сматрати успешним уколико се њиме оспори унутрашњи и спољни легитимитет власти, истовремено, па издејствују превремени фер и поштени избори или се као последица бунта грађана власт принуди да одступи. То зависи од подршке грађана странкама које су се за бојкот залагале, па не признају изабрану власт и спремни су на учешће у ванинституционалној борби, до насилне смене власти, и од међународних околности, односно односа западног дела међународне заједнице према власти Александра Вучића, а која ни најмање не зависи од оцене стања демократије и владавине права у Србији. Излазност на изборе, којом се често манипулише, посебна је тема, па да се и њоме позабавимо.

Странке које се залажу за бојкот избора, Савез за Србију и по мало нејасно ПСГ,  у најоптимистичкијим проценама уживају подршку до највише 20 одсто изборно опредељених грађана Србије. То је апсолутно недовољно за било какво плодотворно ванинституционално или како неки предлажу - револуционарно деловање и смену власти. Готово апсолутна контрола медија од стране странака на власти и разрађени механизми врхунски веште и, показало се успешне манипулације јавношћу, уз одређене реално успешне резултате постигнуте у економској сфери, обезбеђују подршку СНС-у од око 50 одсто опредељених гласача. Уз садашње и засигурно и будуће коалиционе партнере – око 65 одсто. Легитимитет власти није могуће да оспори тако велика мањина њених противника, без обзира на стварну оправданост приговора о кршењу закона током изборног процеса и медијској неравноправности.Када се узме у обзир да је на републичким изборима излазност 2016. године била 56,07%, а  2014. - 53,09%, да је на председничке изборе 2017. години изашло  54,34 одсто уписаних бирача, ствари постају јасније. То је само привидно мала излазност, јер је последица чињенице да се на бирачком списку налазе сви из Србије исељени протеклих деценија и незнено колико умрлих. Није тешко израчунати да би, иако то није реално очекивати, у случају да на изборе не изађу све присталице опозиционих странака које се залажу за бојкот проценат излазности пао на око 45 одсто уписаних бирача. То засигурно обезбеђује унутрашњи легитимитет новоизабране власти, а сам СНС би освојио две трећине гласова изашлих на изборе. Свако ко верује да је револуционарна смена власти, а и она се помиње, могућа било где, па и у Србији,  када власт не подржава тако мали број грађана и без експлозивног социјалног незадовољства и бунта и сви они који сматрају да је она пожељна, погрешно мислећи да њоме може да се реуспостави ауторитарном влашћу руиниран демократски поредак, треба ово да имају у виду. 

О томе да ли би се западни део међународне заједнице, САД и ЕУ, активно придружио оспоравању легитимности српске власти изабране на изборима спроведеним у некоректним изборним условима, непотребно је трошити превише речи. Најпре, свакоме и мало политички писменом јасно је, или би требало да буде, да ако би се тако нешто и догодило, то не би било зарад заштите демократије у Србији, до чије одбране им је стало колико до лањског снега, већ само у случају да Александар Вучић изневери њихова очекивања у погледу решавања питања Косова и Метохије признавањем сецесије Косова, па да од садашње опозиције очекују више. И онда је, наравно, ствар странака и грађана да ли ће да прихвате ту „подршку“ којој је мотив даља дезинтеграција Србије, исто колико је та подршка Вучићу мотивисана данас.И не мање важно: спољно оспоравање или признавање легитимитета власти, избора или референдума значајно је само ако кореспондира са унутрашњом снагом опозиције. Ипак је народ, такав какав је и у условима таквим какви су, тај који одлучује да ли ће прихватити да буде изманипулисан било од своје власти или споља и одлучује докле то може да траје. Довољно је осврнути се на дешавања у Северној Македонији, Венецуели, Албанији…

Из свих ових разлога сматрам да бојкот избора није средство којим може да се постигне циљ, ако је циљ, да поновим, суштинска промене политичког система, спољне и унутрашње политике и очување интегритета и суверенитета Србије. Неопходно је да разумемо да су политичке прилике у Србији такве да до смене власти, као предуслова за добијање нове прилике за успостављање Србије као демократске, правне, социјално одговорне државе која штити своје државне и нациналне интересе не може да се дође брзо, на пречац, већ само стрпљењем, упорношћу, политичком чврстином, програмском чистоћом, лидерском некомпромитованошћу и доследношћу. Управо оним што великом броју опозиционих странака недостаје, а опредељењем за бојкот избора не могу да надоместе.

Разговори који се воде између представника странака опозиције и странака власти о изборним условима, чини ми се, скинуће ову тему са дневног реда. Они служе, судим по организаторима нефомалних разговора, да се утврди које минималне уступке власт треба да учини у побољшању тих услова, да би заговорницима бојкота избора пружила алиби да од њега одустану. Можда грешим, јер на обе стране има довољно глупих и тврдоглавих.

Драган Маршићанин за дневни лист ”ДАНАС”