Јовановић за Данас: Ако је Вучић умислио да је божанство, не значи да ми у то треба да верујемо

1. Има ли истине у писању појединих медија да  ни након неколико месеци преговора нисте успели да се договорите  о предизборној сарадњи са Александром Шапићем. Где је запело ?

Нити има нити нема јер разговори још трају. Они су међусобно потпуно отворени и искрени што већ, само по себи, у условима српског политичког живота није мала ствар. А као сваки разговори, могу да се заврше са или без договора. Рекао сам да ће ствари тим поводом бити јасне у септембру и тако ће бити. Ако буде договора радићемо заједно са идејом да помогнемо својој земљи, ако га не буде, пружићемо руку један другом и наставићемо, са истом том идејом, свако својим путем најнормалније.    

2. Како коментаришете Шапићеву изјаву да  неће правити такозване цензус коалиције ?

Као разумну јер ни ја немам намеру да правим “цензус коалције” нити ћу то икада радити. 

3. Са или без СПАСА, да ли ће ДСС изаћи на предстојеће изборе, парламентарне,локалне и покрајинске , или ћете попут  неких других странака бојкотовати изборе ?

О том потом. Тема бојкота је наметнута, исхитрено и непромишљено. И суштински је отворена из политикантских разлога који се тичу превласти у српској опозицији. Све је то ужасно кратковидо. Што се нас тиче, донећемо све одлуке када избору буду расписани како статут странке и налаже. 

4. Зашто сматрате да би бојкот избора помогао СНС и Вучићу. И које могућности има опозиција осим бојкота у оваквим условима, када јавност ни не зна шта опозиција нуди и какви су њени ставови ?

У Вашем питању лежи и мањи део одговора. Не знам како ће јавност чути за наше ставове ако се искључиво будемо залагали за бојкот. На првом месту међутим, не видим како бојкот може да буде сврсисходан мада заиста немам проблем да саслушам аргументе у прилог бојкота. Оно што на жалост знам јесте да ће бојкот Вучићу донети апсолутну власт без могућности да се она оспорава осим на улици – и у томе је мој главни проблем: не видим да постоји енергија да се та власт након избора успешно оспори ванинситуционалним методама борбе на које ћемо бити осуђени. 

5. Делите ли мишљење  Сергеја Трифуновића да је  од бојкота боље да опозиција иде у  две колоне ?

Чини ми се да елементарна логика дели односно потврђује наведено мишљење. 

6. Ових дана чуле су се и идеје о прелазној влади. Зар ико  може да поверује да би Вучић пристао на тако нешто у тренутку када  се његова странка хвали рекордним резултатима избора у Медвеђи користећи све медијске ресурсе? 

Наравно да не може. Зато ме и чуди да је неко уопште изашао са таквом идејом. 

7. Зар Медвеђа није још једном потврдила да нема услова за фер и поштене изборе?

То нико и не оспорава али би ствар могла да се посматра и из супротног угла. Замислите да је опозиција у једној или у две координисане колоне изашла и усмерила све снаге на Медвеђу. Ако неко мисли да би у том случају шест џипова представљало неку велику препреку ја мислим да греши. У сваком случају бих се лично, у таквим околностима, са много више ентузијазма него када је у питању бојкот, борио са тим лудилом власти. Овако ће они имати власт у Медвеђи а ми видео снимак тих истих џипова који ћемо качити на друштвене мреже... Не знам, ако сви кажете да је то решење онда у реду али ја заиста не могу да идем против онога што видим и мислим.  

8. Постоји ли начин  да опозиција победи Вучића, или  и ви сматрате да он неће отићи мирним путем, већ револуцијом?

Наравно да постоји. Ако је он умислио да је божанство, не значи да ми треба у то да поверујемо па да мислимо да ће вечно владати. Како услова за револуцију објективно нема – што, узгред речено, само по себи нешто значи и што би требало да утиче да се неки максималистички и радикални погледи који провејавају у опзицији преиспитају – онда ствар мора ићи етапно и постепено. Међутим, један од предуслова јесте и да се српски политичари, нарочито опозициони, скину са друштвених мрежа – јер твитер ратовање никада и нигде није однело победу у стварном животу -, да се мало сузбију сујете и уско страначки интереси, да се оканемо политиканства и да се коначно ситуација озбиљно промисли. Знам шта ћете рећи, много је то тешких услова али друге нема. 

9. Колико су помогли округли столови власти и опозиције да се неке непремостиве разлике смање. Да ли је то било безуспешно трошење времена, још једна фарса у режији власти и због чега ви нисте учествовали на  последњим разговорима ?

Као и увек, показали смо одговорност и отишли онда када смо добили позив. Не идемо више јер је сада јасно да ти разговори, у таквом формату и у таквом контексту, не могу да дају никакав резултат, првенствено због власти, али делом и због одсуства стратегије у опозицији.  

10. Верујете ли да присуство посматрача ОЕБС-а  може допринети побољшању изборних услова ?

Не суштински. Више је реч о шминкању а тиме се не бавим. 

11. Поједини политички аналитичари тврде да најпре треба подвући црту ко је права,а ко Вучићева лажна опозиција. Изласком на изборе рескирате ли да вас јавност прогласи лажном опозицијом и да каже да су и вас купили ?

Може наравно да се подвлачи и таква црта јер и није у потпуности без основа. Проблем је међутим што ће она служити – и то је већ поодавно случај - и за обрачун са неистомишљницима у оквиру опозиције и борбу за превласт унутар ње. Конкретан пример тога вам је и питање бојкота односно учешћа на изборима. Мени не делује логично да господин Сергеј Трифуновић преко ноћи, од перјанице опозиције постане „Вучичев срадник“ само зато што је изнео своје мишљење које је супротно ономе које рецимо има господин Ђилас. Такође не верујем да се Ђорђе Вукадиновић „продао Вучићу“ као што сада слушам чаршијске приче само зато што је рекао да бојкот није решење. Ако грешим, да ли то онда значи и да су Антонела Риха, Србијанка Турајлић, Влада Радомировић и сви остали који су резервисани према идеји бојкота постали „Вучићеви људи“? Неће бити. Та врста секташког догматизма није добра и зато је то подвалчење црте у суштини опсано. Мислим да грешимо ако једноумље које намеће власт заменимо једноумљем које ћемо наметати у опозицији. То је погрешан пут. Узећу у осталом и себе као пример. Када бих се лично залагао за бојкот – добио бих вероватно потврду да сам права опозиција. Ако бих изнео критику бојкота – добио бих осуду да сам лажна опозиција. И тако ће вероватно и бити. Проблем је што ја искрено верујем да је бојкот погрешан пут у борби против ове власти и што нећу да се плашим да искажем свој став јер то никада нисам ни чинио. Проблем је међутим и што ми више намамо јавност у овој свеопштој острашћености. Као грађани смо исувише постали лаковерни, без способности за критичко мишљење што додатно погоршава целу ситуацију. То понекада делује и трагикомично. Мене су рецимо, по том основу „неправоверног опозиционараства“ нападали људи који су седели као министри у Вучићевим владама или заједно с њим гласали у Скупштини за Бриселски споразум, давали кворум и хвалили пројекат Београда