Маршићанин: Једноумље опозиције против једноумља власти

Захваљујући делу опозиције окупљеном у и око Савеза за Србију, а на велику радост Александра Вучића, из политичких расправа у јавности, између власти и опозиције и унутар саме опозиције готово у потпуности су уклоњена питања односа према Европској унији, решавања проблема Косова и Метохије, економске, социјалне, здравствене, просветне, културне политике…односа са Републиком Српском, заштите Срба у Хрватској и Црној Гори… Наметнуто је као најважније питање бојкота избора.

Оцењујићи да „у Србији није успостављен државни систем који ће бити брана тиранији“, ове странке су своју борбу за смену власти свеле на залагање за обезбеђивање слободних и фер  изборних услова спровођењем 42 препоруке и 6 закључака стручног тима и уцену власти бојкотом избора уколико се о овај захтев оглуши . Појединачне, кажу коначне одлуке странака о бојкоту избора већ су донете, уз истицање уверења да ће њиме да се оствари циљ – слободни и фер избори у кратком року после предстојећих редовних, које оцењују нерегуларним и на њима изабрану власт нелегитимном, смена власти и демократизација Србије.

Демокртизација. Други циљеви се не помињу, а потпуно изостају конкретни предлози промена политике у било којим областима, важним за квалитет живота грађана и очување државних и националних интереса.

Када кажем „на велику радост Александра Вучића“  имам у виду чињеницу да и поред тога што је успоставила партитократски ауторитарни режим  и руинирала демократске институције актуелна власт у овом моменту ужива поверење велике већине грађана, што указује на  њихову забрињавајућу незаинтересованост за облик политичког поретка и неразумевање важности демократије и владавине права за отклањање неправди којима су изложени и које осећају. То даље указује да само на овом питању није могуће придобити већину потребну за промену власти, што је циљ свакој опозиционој странци. То је мој одговор на тезу по којој бојкот избора „не може да не успе“ и да неминовно доводи до смене власти.

Међутим! Сагледајмо наметнуту тему бојкота из једног новог угла. „На оваквим изборима нисмо луди да учествујемо…“ узвикују они који су на исте такве изборе изашли 2016. , 2017. и прошле, 2018.  године. Какви су одговори заговорника бојкота избора, који су дакле били луди, па више нису, онима који се „усуђују“ да критички мисле, да кажу им је упитна његова сврсисходност, па чак и да само указују на преурањеност доношња дефинитивне одлуке?  У један глас: ми смо једина права опозиција ; ко није са нама, тај је са Вучићем ; ко не бојкотује изборе, тај је лажна опозиција ; нема те опозиције која неће бојкотовати изборе ...

Психолог Жарко Требјешанин пише: „Политички екстремизам одликује фанатична увереност да је његова властита политика једино исправна, а да су остале лажне, те да би заступнике других политичких опција требало свим средствима приволети прихватању једне једине идеолошке истине или их, у име узвишеног циља (Нација, Класа, Партија итд.) истребити са лица земље“.

Ако смо до сада могли лако да препознамо политички екстремизам на страни власти, ево одскора и огољеног полититчког екстремизма на страни дела опозиције која се самопроглашава једино правом, која захтева једноумље и своје политичке неистомошљенике настоји да уклони из политичког живота, када већ не може да „истреби са лица земље“ (пре доласка на власт).

Тиме се отвара једно суштински важно питање: да ли су носиоци идеје бојкота, чак и уколико у својој замисли успеју, искрени у намери и способни да Србију демократизују, уколико једноумљу власти супротстављају захтев за једноумљем опозиције, политичком екстремизму власти сопствени политички екстремизам, одбацивање политичког плурализма и критичког мишљења, догматском мишљењу Александра Вучића догматско мишљење лидера СЗС …? Да ли би се ишта темељно променило и у Србији  „успоставио државни систем који ће бити брана тиранији“ тиме што би једну аутократску власт заменила друга? Борислав Пекић је пре двадесетпет година писао: “Свако ко данас проповеда слободу, а истовремено је ускраћује, чини већи грађански злочин од онога ко слободу у начелу одбацује, пориче на речима, а потом је и делом не допушта“