Влада још једном одиграла дефанзивно, у складу са очекивањима ММФ-а

Предлог буџета за 2020. годину одсликава континуитет у лутањима које Влада показује при вођењу економске политике. Овај предлог се наиме не може дефинисати ни као развојни, нити као штедљиви, чињеница која указује на то да ни сами предлагачи нису убеђени у своје приче о вансеријским резултатима наше економије као што су наводи о “трећој најбрже растућој економији у Европи” или “први у свету по величини страних директних улагања пер цапита” и слично. Јер да јесу, буџет би био конципиран као експанзиван, уз очекивања знатно већих прихода, а последично и са знатно већим капиталним инвестицијама.

Могло би се ићи комотно и са доста вишим дефицитом, који би се могао покривати из будућег раста, чак и по цену несмањивања јавног дуга у односу на БДП. Овако, квантитативни циљеви, конкретно пројектовање дефицита од само 0.5% на консолидованом нивоу, који по себи нису спорни у овим околностима, говоре нам да власт ипак зна које су стварне перформансе српске економије, док истовремено свесно манипулише полуистинама, фризирањем бројева и у крајњој линији таблоидизацијом једне озбиљне тематике као што је економска политика.

Појавно-маркетиншки, све изгледа како треба. Предвиђени буџетски дефицит од 0.5% БДП је, из угла ММФ-а и ЕУ, школски пример одговорног фискалног планирања за једну средње развијену земљу са нивоом задужености од око 50% БДП. Дакле, извесно је да ће Влада добити похвале међународних финансијиских институција, које превасходно воде рачуна о могућностима клијената, тј. држава, да враћају узете кредите. Јасно је, међутим, да предвиђени буџет није корак ка успостављајну фискалног оквира за дугорочни развој, као ни за стварање економки експанзивног амбијента.

Конкретно, уколико узмемо пројекцију раста привреде од 4.0%, и уз предвиђену инфлацију од 2.0%, очито је да буџет врло свесно потцењује приливе. Прво што изазива пажњу је следеће: раст приходне стране на консолидованом нивоу је номинално 1.7%, док се предвиђа номинални раст од 6%. Конкретно, по ставкама, налазимо доста додатних недоследности.

Примера ради, предвиђен је пад прихода од пореза на добит у износу од 110 милиона € (или 12% међугодишње) што је потпуно необјашњиво и поред неких једнократних наплата из претходне године (Винци концесија од 70 милиона). Није ли логично да уз експанзиван и очекиван процват привреде долази и до сразмерно веће профитабилности, те последично и већих прилива пореза на профит у апсолутним износима?

Друго, раст пореза на доходак у односу на ребаланс из 2019. године тек је 3.1%. Чак и уз смањење укупног пореза на зараде са 62% на 61%, за очекивати би било да апсолутни износи пореза на доходак порасту значајније услед повећања зарада у јавном сектору и увећање запослености у приватном. Увећање прихода од акциза је буџетирано на 3.3% међугодишње и такође је номинално мање од раста предвиђене потрошње (5.3%) за неких 50 милиона €. Приход од ПДВ, који је и најиздашнија приходна ставка, можда је и благо прецењен (раст од 6.7%), али оно што свакако боде очи је раст увозног ПДВ од 10%, што имплицира додатно убрзање раста увоза у односу на предвиђања из Фискалне стратегије (плус 7.4%).

У ширем контексту, ова чињеница нам доста говори о индолентом, или макар превише опуштеном ставу Владе према растућем проблему повећања трговинског дефицита, који, уколико настави путањом од претходне две-три године, прети да постане најслабија привредна карика у случају неке будуће глобалне финансијске кризе (кумулативни трговински дефицит Србије од 2007. до 2018. износи 60 милијарди €). Она такође показује да монетарна политика – која годинама храни козметички јак динар – неминовно доводи до неконкурентности домаћег производа, али то је већ друга тематика. Све у свему, приходи буџета за следећу годину су, изгледа, потцењени за 200 до 250 милиона €, чак и са реалнијом проценом раста БДП од 3.5% у 2020.

Зашто се то ради, може бити из два могућа разлога: један је да Влада унапред потцењује приливе како би током целе следеће године пуштала причу о надмашивању пројекција, док је други – мање баналан – како би користила додатна средства кроз ненаменске пројекте посредством ставке разно.

На расходној страни, надаље, такође имамо сијасет нелогичности и проблематичних решења. Повећан трошак за запослене у јавном сектору од око 8% је увећао расходе за неких 200 милиона € годишње. Сматрамо да би повећање у сразмери раста привреде било једино рационално и целисходно, то је око 5 до 6% (реалан раст плус стопа инфлације), што би ослободило неких 80 милиона €.

Услед кашњења у систематичном одређивању платних разреда (пројекат који изгледа неће никад доћи на дневни ред), власт се одлучила на популистичку меру мање-више линеарног увећања плата свим државним службеницима. Док је апсолутно оправдано повећање у датим процентима појединим сегментима јавних служби, попут лекара, медицинских сестара, професора, наставном кадру и теренским деловима служби безбедности – повећање накнада запосленима у административно-бирократском апарату је упитно, те га је требало суспендовати или свести на разумну меру. Тако би се уштедело нешто мање од половине од поменутих 200 милиона €. Уштеде би се примерице могле искористити на упошљавање у секторима са доказаним мањком радне снаге, а које највише утичу на неадекватно функционисање јавних служби, као што су здравствене установе, инспекцијске службе – укључујући пореске органе, и сл.

Раст капиталних инвестиција од око 60 милиона € (кад занемаримо књиговодствено преузимање бања од ПИО фонда) је на нивоу од 4%, опет испод номиналног раста БДП, што је непримерено, недовољно и у нескладу са прокламованим развојним статусом буџета. Издвајања за решавања проблема комуналне инфраструктуре су никаква, док је трошак за заштиту животне средине на срамотном нивоу од тек 11 милиона €, иако се сви већи градови гуше у смогу кад год изостане кошава.

Трошкови камата су непромењени, што на сличну основицу није најјасније јер је главница јавног дуга мање више непромењена, а каматне стопе су на историјски најнижим нивоима. Такође, доста смо слушали претходне године о успешним рефинансирањима постојећих дуговања, па је питање зашто је агрегатни трошак камате непромењен и каква је тачно финансијска акробација овде у питању.

Субвенције привреди су приказане нетранспарентно, тако да не знамо који ће се пројекти „прогласити“ прегнућима од националног значаја, те привући колико средстава. Нема назнаке да ће бити системске помоћи сектуру малих и средњих предузећа, да ли ће се он најзад јасније наслонити на веће производне системе и сл, тако да ће очигледно накарадна пракса финансирања страних инвеститора по радном месту у највећој мери бити настављена.

Можда најгори сегмент предлога буџета за 2020. је срамотно занемаривање српског сељака. Пољопривредни подстицаји су чак незнатно смањени у односу на претходне године, и износе око 200 милиона € за целу земљу, што је упросечено негде на испод 50 € по хектару обрадивог земљишта. У циљу спречавања депопулације руралних крајева, програм пољопривредних подстицаја захтева свеобухватне промене и дугорочни план, који би захтевао минимум дуплирање субвенција у трогодишњем периоду.

Ако буџет заслужује похвалу у неком сегменту, то је повећање издвајања за инфраструктуру у школство и здравство, која су повећана за неких 16% међугодишње.

Намеће се закључак да је Влада још једном одиграла дефанзивно, у складу са очекивањима ММФ-а, а у исто време популистички, са непримереним повећањима плата где им није место. Нисмо става да се треба вратити на дефиците од 6 и 7% БДП, од 2013. и 2014. године, али сматрамо да је било простора и за експанзивнију фискалну политику, уз адекватнију прерасподелу расхода. Ово поготову стога што су нас партитократска нестручност и јавашлук, што у самој Влади што у јавним предузећима, за последњих 5 година кроз изгубљене судске пресуде, арбитражне пенале и активиране уговорне гаранције коштали преко 1.75 милијарди €.

Аутор текста: Економски савет Демократске странке Србије