Зашто се продаје Комерцијална банка?

Економски савет ДСС
19. фебруар 2020.
Зашто се продаје Комерцијална банка?

Када сељак продаје краву? Када крава оматори, ојалови и смањи млеко на пет литара по мужи. Или када му треба новац за трактор или фрезу, а банке наравно слабо дају такве кредите, јер сељак нема „бонитет“ или „рејтинг“. Или када он (сељак) оматори па не може више да је музе и храни. Или када откупна цена млека падне на бесмислених 27 динара за литар, па нема више рачуницу да држи краве. У сваком случају мора постојати јак и ваљан разлог да би се неко одлучио на продају вредне ствари из домаћинства.

Процес продаје наше највеће домаће банке пролази без много коментара и анализа, некако забашурен под морем других битних или наметнутих тема, попут отимања имовине Српске православне цркве у Црној Гори или јурњаве за махнитим педофилом по селима источне Србије. Нема много анализа од стручне јавности, сем појединаца који махом из идеолошких разлога или подржавају продају - ако су из либералног економског корпуса, или „а приори“ критикују сваку приватизацију - ако су из етатистичке струје. Ни институције се не оглашавају: САНУ као да нема економисте у својим редовима; као да Удружење банака Србије не занима продаја једног од својих највећих чланова; могуће да Фискални савет нема надлежности које излазе из оквира онога што се директно односи на буџет.

Али како се дошло до тога да нико и не постави основно питање „зашто се уопште продаје Комерцијална?“. О продаји се прича већ целу деценију, више као рефлексна реакција из раних двехиљадитих (године приватизације) него као нека званична одлука администрације. Претходна два аранжмана са ММФ-ом, онај „станд бy“ из 2015, као и овај важећи „контролни“, помињу процес одабира приватизационог саветника, као и саму продају, али у склопу реформе јавног сектора, и уз погодне тржишне услове. Нигде не пише да се банка мора продати! Широко раширен утисак је, међутим, да је продаја договорена са неком међународном институцијом, те да смо обавезни да приватизујемо нашу највећу банку. Овакво становиште је скоро неупитно у јавности, а резултат је опште прихваћеног дискурса да оно што је државно није добро, да је лоше вођено, и да ће кад тад пропасти. Дакле, колико је познато, нико никада није направио студију на ову тему, а Влада је донела одлуку да уђе у процес продаје, прво кроз одабир консултанта (опет Лазард?), а сада и кроз могућу одлуку да се банка прода.

Дакле, зашто држава нешто продаје (хајде да направимо аналогију са сељаком с почетка): Под један, ако јој је хитно потребан новац; буџет је притом у суфициту, мере штедње (немојмо их звати фискалне реформе, јер оне то нису) – највише кроз смањивање пензија и плата - су смањиле јавни дуг на 52% БДП-а. Кредити су никад јефтинији, тако да новац који бисмо добили продајом можемо прибавити знатно повољније. Даље, продаје се имовина ако су околности такве да је врло вероватно да ће банка престати да буде профитабилна. Тачно је да су камате на историјском минимуму, али опет банкарски сектор у Србији зарађује преко пола милијарди евра годишње, тако да и овај разлог отпада. Или пак продајемо нешто чиме не умемо да управљамо. Резултати Комерцијалне из претходних година ту тезу одлучно демантују и поред тога што засигурно има и значајног простора за напредак.

У последње три године банка је приказивала нето профит од око 60 милиона евра годишње. Претходно је, у 2015. и 2016 очистила билансе масовним отписима ненаплативих кредита - од преко 200 милиона евра. Биланси показују стабилни раст (мерен повећањем бруто кредита), иако нешто нижи од просека сектора (8% у односу на 11%, процена за 2019). Принос на активу и капитал је нешто већи од просека, док су каматне стопе незнатно мање од сектора. Оперативни трошкови у односу на активу, упркос огромном броју филијала и (вероватно) нешто прекобројном радном снагом, су ипак на нивоу просека српског банкарског система. Наравно, увек су нам у сећањима спектакуларна банкротства Металс банке, Агробанке и сличних преварантских схема који су нас коштали пара и образа, па увек треба бити обазрив у оцени кредитног портфеља било које банке, па и Комерцијалне. Последњи званични ревизорски извештај показује да од 1,5 милијарди евра датих кредита нешто више од пола представљају кредити становништву, где је ризик ненаплативости истоветан осталим банкама. Код кредита привреде треба бити опрезнији у проценама, јер је та ставка уобичајена „непознаница“ у српском банкарском миљеу. Међутим, поменути отписи, као и чињеница да је корпоративни портфељ прилично диверсификован, говори нам да је кредитни ниво у релативно доброј кондицији. Доказ више за ову тврдњу је тај што су након „дуе дилигенце“ процеса за куповину остала заинтересована три од четири кандидата из фазе необавезујућих понуда.

Јавност шпекулише да је понуђена цена од 450 милиона ЕУР за 83%, што даје око 540 милиона за целу банку. Капитал банке тренутно износи око 640 милиона ЕУР, што значи да би се банка продала испод књиговодствене вредности, тј. по односу 0,84. Није немогуће да се банке купују испод цене капитала; видели смо низ таквих трансакција током периода кризе, као и код губиташа који напуштају терен. Али је исто тако чест случај да се трансакције врше по вишеструко већој вредности од капитала када је финансијска ситуација мирнија и ако је банка профитабилна. Сетимо се раних двехиљадитих када су наше банке редовно достизале и 5 до 7 пута књиговодствену вредност. Недавна анализа познате ревизорске куће је показала да је просечна цена код преузимања банака у региону централне и источне Европе током периода од 2013. до 2018. године износила око 1,3 до 1,4 пута књиговодствена вредност, с тим што су већи „играчи“ на тржишту обично добијали и одређену премију на величину, све зависно од тржишних услова, берзанске цене, макроекономских показатеља и низа других елемената. Дакле, резултати из последњих година, њено тржишно учешће, сличне трансакције из региона, све говори да би вредност Комерцијалне требало да се тражи у оквирима од око једне милијарде евра. Ова кратка, груба процена вредности уопште не узима у обзир то што је Комерцијална суштински једина државна кредитна институција, да има филијале у сваком и мањем граду, као и да још увек има петнаестак посто укупне штедње грађана Србије. Све ово представља на неки начин потенцијално механизам одбране у некој новој економској кризи, на шта указују ретки економисти. Додајмо и то да Комерцијална има знатно више депозита од кредита (Л/Д рацио од нешто испод 0,6) што је чини знатно отпорнијом на неку будућу кризу ликвидности. То додуше истовремено указује на то да не користи оптимално своја средства и да има доста простора за напредак.

Овај процес неодољиво подећа на неуспешну приватизацију Телекома од пре пар година. Као и сада са Комерцијалном, имали смо покушај продаје који није пратила било каква сувисла анализа и зато је ДСС то критиковала. На крају поступка, због скромих понуда купаца, али и притиска јавности, струке, синдиката и сигурносних разлоза власт СНС-СПС је одустала од продаје. Колико је познато, тада је понуђено око 1,1 милијарда ЕУР за 58% (укључујући и 20% сопствених акција), што је давало вредновање од 1,5 милијарде за целу фирму. Иако је председник Вучић неприхватање понуде назвао својом „највећом грешком”, само пар година касније, исти тај Телеком је купио 20 пута мањи Коперникус за 200 милиона ЕУР. Када би власти на Телеком примениле исто вредновање као на Коперникус, не би смели Телеком да продају испод 4 милијарде евра. Дакле, или куповина Коперникуса од стране Телекома представља велико расипање државног новца или смо Телеком покушали продати по багателној цени.

Што се тиче главних претендената на Комерцијалну, занимљива је предисторија за сада најизгледнијег кандидата – словеначке НЛБ банке, која је наводно понудила највишу цену од 450 милиона ЕУР. НЛБ је донедавно била већински у власништву Републике Словеније. Након дугогодишњих оптужби од стране ЕУ да је ова банка мање или више транспарентно помагала друге словеначке економске субјекте, нарочито након економске кризе (што је она сматрала својом дужношћу), Словенија је била приморана да се лиши већинског удела, продајом на берзи. После вишегодишњег прегањања, Словенија је ипак успела да задржи 25% удела плус једну акцију, настављајући главну улогу у управљању банком. Намеће се и морално питање: каква је то приватизација где ће државу Србију у власништву и управљању Комерцијалном банком заменити држава Словенија?

Словеначки интереси су разумљиви: пошто су како-тако успели да консолидују НЛБ банку, логично је и да покушају да прошире њене операције у региону. Упита ли се неко „зашто је нама логично да се сужавамо“?

И на крају да закључимо, власт СНС-СПС продаје вредну државну банку, а да не зна зашто то уопште ради, по цени која је дупло мања од тржишне, за новац који нам тренутно не треба, под изговором да не треба држава да се бави банкарством, а највероватније страној банци, која је под суштинском контролом те стране државе.

Иван Радовић, члан Економског савета Демократске странке Србије