Школа на даљину: мачка у џаку

Француски министар просвете Жан-Мишел Бланшер изјавио је крајем маја да ће задржавање деце код куће бити већи проблем за друштво од отварања школа током пандемије вируса корона. Последњих дана француски медији упућују јавност о мерама које ће бити спроведене у школама и захтеване од ђака и запослених током јесени. И поред пошасти која је обележила текућу годину, за њих септембар изгледа остаје месец поласка у школу. И то редовну, не ову нашу "школу за 21. век". 

Зашто бисмо се угледали на развијеније системе и нације које негују образовање као један од најважнијих стубова развоја државе? Зашто када можемо брзински да одлучимо да морамо "ићи у корак с временом" и да нас једино та одлука сигурно штити од ширења снажног вируса? Лакше је не пружати детаљна објашњења и окренути се хвалоспевима о дигитализацији образовања.

Ево шта су неке од проблематичних тачака у онлајн настави која се у Републици Србији представља као тренутно неопходна:

- Наша деца ће, ради праћења онлајн наставе, проводити између три и шест сати уз екран компјутера или таблета. Уз још око сат времена за додатне активности у вези са школовањем и минимум сат времена слободних активности уз дигиталне медије (знамо да је то често дужи период, јер деца, уз рачунаре, користе и мобилне телефоне, а прате и телевизијски програм) – добијамо дечје очи целодневно приковане уз екране. То не обећава позитиван исход за генерације које (би требало да) негујемо. 

- Ако деца која крећу у пети разред буду приморана да прате наставу путем интернета, то ће им прилично отежати прелазак из млађих у старије разреде. Да не сецирамо детаљно могуће проблеме у савладавању градива, јасно је да ће и најбољем ђаку бити тешко у овој ситуацији.

- Уколико и средње школе буду део онлајн система, да ли ће ђаци првог разреда имати прилику да крену заједно у школу барем неколико дана, да упознају разредног старешину и другове из одељења или ће се сви упознати на групном видео састанку? Друг из клупе биће изгледа друг са Зоом-а. 

- Осми разред и припрема за полагање матуре? Надајмо се да се евентуална одлука о онлајн настави у првом полугодишту неће преселити и у друго полугодиште.

- Социјализација? Шта ће нама то? Ми смо дигитална нација. Да, похвално је што тежимо да будемо дигитално опремљени (но, да ли смо и дигитално писмени?). Не, школа није и не сме бити само оно што онлајн настава омогућава - савладавање градива и провера истог. Школа је дружење, размена искустава, добронамерно задиркивање, решавање свакодневних конфликата, покушаји преписивања, заједничко решавање задатака лицем у лице, поштовање и преиспитивање ауторитета који је пред разредом и још много тога... Све то итекако може и уз маске, оптимално физичко дистанцирање и дезинфекцију. У времену неизвесности које је пандемија вируса корона донела – овај аспект школовања постаје још важнији. 

- Ево и једног задатка за размишљање:

Просечна величина стана породице у Србији која има децу узраста од, рецимо, 12 и 14 година најчешће је таква да су деца заједно у соби. Како ће се деца распоредити за целодневну "кућну школу"? Има ли породица техничке услове (рецимо, више од једног рачунара) за овај (дугорочни) подухват? Ако додамо и информацију да истовремено један од родитеља мора осам сати да ради од куће, уз онлајн састанке и бројне телефонске позиве, онда ова кула од карата почиње прилично да се дрма. И не заборавимо, ово је просечна ситуација у којој се још како-тако могу организовати услови за преживљавање дигиталног школовања. Шта ћемо са породицама које ни уз највеће напоре не могу свакодневно да приуште радни простор какав би дете требало да има за даљинско праћење наставе? Много је гарсоњера у овој земљи, жмуримо на број породица деце са развојним поремећајима којима ова промена уздрмава читав свет, пуно је заједница где баке спавају у кухињи – како у све те услове сместити још и учионицу?

- Овде је важно напоменути још и да је већина наших наставника и наставница итекако дорасла онлајн едукацији, што су и показали у току ванредног стања. Али и наставни кадар, како је могуће чути из разних извора, прижељкује брзи повратак у редовне токове.

 У већини европских држава настава ће се уобичајено одвијати од јесени, уз поштовање обавезних мера превенције ширења вируса корона. Чак и у Италији, нама најближој републици која је стравично погођена пандемијом, најављују повратак у школске клупе. За све уређене државе једно је заједничко – консултује се медицинска струка, наставно особље, представници родитеља и доносе се благовремене одлуке по овом питању. Свуда може доћи до преласка на систем учења на даљину уколико отпочне други талас епидемије, али привремено и уз детаљно промишљене кораке за пре-током-и-после оваквог процеса. Код нас је ситуација следећа: свака одлука је медијска удица, а увелико је у току лов у мутном... Званичне изјаве у телевизијским обраћањима уверавају нас да "ситуацију одлично хендулују" они који за то примају плату од наших пореза и доприноса. Плаши ме какве последице могу сносити садашњи школарци и њихови родитељи уколико се овако важно питање решава ад хок, без озбиљне анализе и стручне стратегије.

Ако је чињеница да деца ретко преносе вирус вршњацима и наставницима, како наводе истраживачи чувеног Пастеровог универзитета у Паризу у најновијем објављеном раду, онда би то требало да буде главна тема за размишљање наших стручњака (медицинских и оних у области образовања) пре него што се донесе одлука у вези са организацијом наставе у школској години која нас очекује за месец дана.

Аутор је Урош Пипер, медијски координатор ДСС-а